Votum Separatum
Petar V. Arbutina:
Poezija Zorana Bognara je odricanje i nepristajanje na tamnu stranu bivstvovanja na zemlji, iako i samo osenčena tamnim valerima sveprisutnosti smrti u martirijumu optimističkog doživljaja života. Dendijevska opsesija iščitavanja pepela posle pohoda smrti ima svoje razrešenje u bolnoj rezignaciji, koja eksplicira duhovno oslobađanje i katarzu.
Pesnička umešnost i zrelost evociraju vremenom, podvrgavajući novom zamahu, stare opsesivne teme. Od širokog zamaha prozno lirskog zapisa do sentencioznosti i lapidarnosti svedene forme, Bognar uspeva da izgradi vlastiti i autohton odnos prema versifikaciji…
Beograd, 1996.
Duško Novaković:
Tip Bognarovog pevanja često se označava kao poezija sutona duše, pesme bola imelanholije, pesme ponornog pogleda oka na zone doživljenog iz senke. Sfumato plesanje poezije. To je, pre svega, poezija dubokog peva – „kanto đorno“ koja je u tradiciji evropskog pesništva dala takve osobene rezultate, za pamćenje, kroz imena Ungaretija, Kvazimoda, Lorke, Albertija, Seferisa, Polina, Bena, ali i pesnika s našeg tla kao što su Dis, Pandurović i Tadić... Svakako, izvor ovakvog pevanja, kao deo Bognarove poezije, moramo, ipak, povezati sa njegovom životnom sudbinom, sa njegovom ahasverskom putanjom čiji početak seže u bliskoj prošlosti i istoriji jedne zajednice u čijem se haotičnom i neuralgičnom, a potom ratnom okruženju našao i sam autor. Nije se latio oružja, već je uzeo pero u ruke, da svedoči o mnogočemu što se događalo njemu i njegovoj duši, držeći se onog što je najteže doseći u poeziji – iskrenosti.... Naravno, sa obiljem originalnih rešenja u strukturi teksta-pesme, odnosno njenih etičkih i estetskih označitelja, kad poezija, zapravo, nagrađuje čitaoca.
Izgovoreno na uručenju nagrade „Vasko Popa“, Vršac, 2014.
Danica Andrejević:
Stari i Novi svet, bazična memorija mita, genska istina kolektivnog umlja i moderne senzacije i fenomeni sveta traže svoj pesnički simbiotički brak i izričaj. Postavljajući pitanje o postojanju božanske supstance i o sadržaju i moći apsolutnog, tražeći rešenja za konflikt kao osnovni odnos u svetu, problematizujući pitanje spasa u ovom zlom, opakom, nasilničkom veku kvara i dehumanizacije, Bognar je ispevao uzbudljive stranice sa kojih su laserski i lucidno odapeti krikovi ljudske egzistencije.Taj visoki i čisti poetski čin ravan je gestu stvaranja apsoluta, ravan je stvaranju novovekovne pesme novih kultivisanih rapsoda kakav je, nesumnjivo, i Zoran Bognar.
Priština, 1997.
Zoran Gluščević:
Nalazimo se u središtu jedne tehnološko-potrošačke pošasti i bez ikakvih najava, ikakvih teorija i teorema stvoren je potrošački čovek, sa svim onim nedostacima koje su čoveka pratili kroz istoriju civilizacije, dodajući još i neka svojstva o kojima čovek nije ni sanjao. To je pre svega želja da se iz jednog centra vlada celim svetom, želja da se čovek na neki način ubaci u jedan monolitni svet.
Nije nimalo slučajno što se jedan naš pesnik kakav je Bognar, izuzetno darovit, usudio da razmišlja o onome šta je prethodilo tom potrošačkom čoveku i šta je ono što možda treba da predstoji. Njegova poema “Novi čovek” može se pratiti na nekoliko nivoa: jedan je kritički, koji se provlači kroz sve delove poeme, drugi je antropološki i treći filozofsko-esejistički… Poseban značaj ove poeme je i njen spiritualni nivo, jedna vrsta uznešenija i besedničke propovedi i retorike, koja se odmah za vas “zalepi”, jer je sve “pripremljeno za taj skok u svetlost”. Zbog toga je Bognarova poezija neophodno potrebna…
Izgovoreno na svečanom uručenju književne
nagrade “Isidora Sekulić” za knjigu “Novi čovek”,
20. juni 2000, Beograd.
Boris Jovanović Kastel:
Poezija Zorana Bognara je preostali žig o našim pregnućima i lomovima, uspomenama, posrtajima i perspektivama pred Bogom, Vragom i Ogledalom koje je pesnik zasigurno razbio težeći novom. Ova poezija naizgled bliska, ali u esenciji protivna idejama eskapizma, verterizma i gnosticizma zaslužuje odrednicu krajnje specifičnog pisma na kraju ovog veka, posebno zbog nezamenjivog, iskonskog i kroz prokletstvo traženog zavičaja. Patrimonijum Zorana Bognara je introvertni reljef Elizeja, isto kao što je za Crnjanskog bila i ostala Sumatra.
Podgorica, 1999.
Čedomir Mirković:
Tragove dobro poznate Bognarove pesničke dosledosti i opredeljenosti otkrivamo, najpre, u opsesivnoj zainteresovanosti za ključni kontrast na kojem su sazdani i čovek i ljudski rod: u pulsacijama božanskih i satanskih impulsa, u dualizmima fizičkog i duhovnog, u naizmeničnosti padanja i uzdizanja, u bliskosti haosa i saglasja, u uzajamnosti destrukcije i stvaranja…
Beograd, 2003.
Eftim Kletnikov:
Poezija Zorana Bognara je visokog pesničkog i metafizičkog kvaliteta. Zbita. Gusta. Jednom rečju - prava.
Skoplje, 2006.
Munib Delalić:
U Bognarovoj poeziji posebno bih izdvojio pesnikovu lakoću kazivanja, njegov izravan govor koji rezultira nekom vrstom prirodne, urođene transparentnosti. Komunikativna ravan ovde fascinantno deluje imajući u vidu da je upravo do preglednosti i jasnoće ponajteže doći. Ta uprirođenost (“zapanjujuća jasnoća”) čitaoca i “dira”, njoj se i veruje, ona osvaja i posvaja, postajući posve našom. Stoga je ovde pesnikov glas i naš glas, on iz nas progovara, i to više nisu (samo) stihovi, nije to više samo pesma, već naša lična ispovest…
Oslo, 2003.
Vasilije Domazet:
Postoji samo jedan pesnik u savremenoj srpskoj književnosti koji može sebi dati za pravo da knjigu nazove „Alhemija”, a da to ne zvuči pretenciozno – to je Zoran Bognar. Jedinstven po posvećenosti pevanju, Bognar je na najdirektniji način utkao ezoterijske teme i topiku u svoj poetski kod, hrabro ističući pravo, oduvek garantovano poeziji, a danas prilično zaboravljeno, na blisku vezu pesništva i korpusa bazičnih ontoloških disciplina, pre svih religije, spiritualne alhemije i oblasti misterijskih inicijacija. Tako je svoj književni brod usmerio u vode koje su vekovima dom poezije, a iz kojih je pesništvo, što dobrovoljno, što prinudno, izgnano u zrelosti industrijske ere, nakon prvog organizovanog otpora – romantičarske pobune. Simbolizam, i svi oblici artizma, samo su učvrstili ukorenjenost pesme u duši i svesti Pojedinca, potvrđujući tako rascep individualnog i opšteg, zauvek ukidajući pretenziju poezije da bude „paralelna nauka”, „sveznajuća učiteljica čovečanstva”... Pesnici su postali proroci mikrosvetova, demijurzi metafore u srcu obezljuđenog Grada, i pomni (pre)ispitivači samog pevanja i virtuelne mašinerije sopstvenog pevačkog glasa.
Tako i Bognar, iako snažno oslonjen na pozitivnu tradiciju spiritualne alhemije (ona druga, profanisana, popularisana vekovima kao čarobnjaštvo stvaranja zlata iz šljake, i nije nikad bila predmet ozbiljnih umova!), polazi od introspekcije, tog bazičnog oruđa modernog pesnika, pokušavajući da osvetli i definiše osnovne elemente relacije Sopstva i sveta, pre svega oličenog u senkama drugih ljudi, mikroplaneta, na koje smo upućeni kako na početku, tako i na kraju posmatranja. Proročki ton, oličen u brojnim inkantacijama i nepomerivoj ličnoj perspektivi, vodi čitaoca u svet ozvučene intime koja nijednog trena ne prestaje da hrli univerzalnom...
Beograd, 2006.
Radivoj Šajtinac:
Spojivši znakove ovoga i svoga vremena, jezgrovitost i jednostavnost poetske inicijacije, detalj i mnogoznačni odjek stvarnosno-mitoloških stranica sopstvenog dnevnika, Zoran Bognar je knjigom “Albedo” progovorio o neuhvatljivosti kao o žamoru iz susednog dvorišta, o mikrokosmičkom kao o pucketanju stvari s kojima se svake večeri leže na počinak, o tajnosti života i javnosti sna, o ličnim slovima biografije i univerzalnim rečima ovog sveta i vremena u kom živimo.
Većina tema o spadanju maski kod Bognara je, uslovno govoreći, obrađena šeretski, čak blago pomirljivo jer je u svojoj značenjskoj artikulaciji jasno stavila do smisla i onaj introspektivni udeo, ono što takođe ispod kože, može ličiti na ležište sopstvene maske – ali pesnik zastupa prijem i davanje, zastupa uzajamnost intimnog i javnog, porodičnog i heliocentričnog, muškog i ženskog, zastupa albedo. Tu se iverzibilna paradigma albeda identifikuje kao lična, orfička i erotska, socioantroploška “rasudna snaga”, ali ne kao lirsko ubeđivanje, već kao smireni sled invokacija o ličnim događajima, o vezi tih događaja s konkretnim bićima, o tajnama i diskreciji koji izrazitom pesničkom ironijom potkopavaju temelj masivnih ostataka civilizacije. Život bez albeda jeste život bez redosleda, bez tajnih šifri između čula reči, bez pravih povoda, bez “zapanjujuće jasnoće neizgovorenih reči’…
Bečkerek, 2002.