Misli
Ko se u sebi nije lomio taj ne zna šta je celina...
Kad u čoveku ubijete njegovu pravu prirodu, ona se pretvori u svoju suprotnost. Tada privid postaje snažniji od zbilje, a proteza važnija od tela.
U paničnom trku avangardni čovek se raspada.
Ponižavajući druge, ponižavate sebe.
Nije uspešniji onaj ko je bolji, nego onaj koji ima manje praznog hoda…
Pobednici nisu oni koji raspolažu silom, nego oni koji imaju pouzdanje i snagu smelog delovanja.
Naslađivanje licemerjem i cinizmom ne može vam doneti ništa više od ledenog vakuuma u grudima i užasavajuće mogućnosti da zamrzite i sebe same.
Pojedinac, ili etnos, koji nije u stanju raščistiti sa svojom mutnom prošlošću, mora u krajnjoj konsekvenciji računati sa isto takvom budućnošću.
Lomićeš se u sebi da li da se vratiš, ali nećeš imati razloga. Lešinari će se već pobrinuti da završe ono što su kojoti započeli.
Egoizam je čovekov najveći lavirint čiji izlaz sa odsjajem purpurnog sunca ostaje i dalje samo briljantno-tajanstvena enigma.
Uvodom odlažemo trenutak istine.
Svet od iskona deluje po principu kofe pune rakova: čim se jedan popne na vrh, onaj sa dna želi da ga povuče nadole...
Pohlepa, strah i stres skratili su ljudski vek.
Snažne izjeda stid, a slabe strah.
Moguće je zamisliti postojanje nečeg nepromenljivog u čoveku, ali je to nepromenljivo u onome što je ništavno, ili u onome što je od suštinskog značaja...
Bit čoveka je mit.
Oni koji ništa nisu naučili, nemaju šta da zaborave.
Osamljenost je iluzija, uhvaćena begunica u dvorištu celine.
Ponos, to vam je porodična grobnica, religija samilosti kojom rizikujete da veru jednog čoveka pretvorite u krstaški rat.
Uskladiti smrt sa radošću, uskladiti ponos s ništavilom, velika je stvar i u dobru i u zlu.
Ne postoje dva savršena bića, jer bi tada bili jedno... Savršeno je nedeljivo, ono je celina. Kako onda živeti sa dve osobe u sebi koje se međusobno ne podnose?
U vremenu pokornosti ne prihvatiti zakon sile, već silu zakona.
Izabrati šta je bolje u datom trenutku: raditi da ne platiš ili platiti da ne radiš. Sloboda izbora je ponos koji vam niko ne može oduzeti.
Ne ubijaju se ljudi – ubijaju se njihove senke. Što je čovek bliži suncu, njegova senka je kraća. Što je čovek udaljeniji od sunca, njegova senka je duža. Što su se ljudi više udaljavali od sunca, senke su im se toliko izduživale da su počele međusobno da se ukrštaju...
Postoji li veći paradoks na ovom trulom svetu od ljudi koji za sebe kažu da su ateisti, a žive kao bogovi...
Ljubav i mržnja su Južni i Severni pol, dakle, sestre bliznakinje jednog polariteta.
Na prijateljstvo bi uvek trebalo odgovarati bar duplim prijateljstvom, ako ne i bratstvom, a na bezobrazluk i drskost uglavnom gospodstvom i uzvišenom tišinom, ukoliko je granica tolerancije obostrano poštovana – a kada to nije slučaj, onda se klin mora izbijati klinom, bezobrazluk bezobrazlukom, drskost drskošću – no, svakako, u tim trenucima se nikada ne osećamo dobro.
Kada upoznaš samo jednu polovinu čoveka, uvek se pitaš kakva li je ona druga? I sâm si svedok da čovek vekovima pokazuje samo svoju svetlu stranu. No, kao i kod Meseca, njegova druga strana je tamna. Zašto onda još niko nije otkrio kuda to mrak pobegne kada se svetlo upali? Tama je samo negativ svetlosti...
Iskvarenost uma ne potiče od prvobitnog greha već od utapanja sazvežđa u sopstvenu masu...
Život je jedan veliki party koji dolazi neposredno posle tvog rođenja, sa prepunim tacnama uvek novih saznanja. Ne prolazi frigidno pored njih. Okusi zalogaj svake enigme i glas harizme će ti otkriti istinu: preživeti je najvažnije.
Prana je jedina stvar na svetu koju ne možeš izgubiti. Prana dolazi i odlazi sama, zavisi od zasluga. I to piše u kratkotrajnom ugovoru rođenja i smrti. Imaš ceo život da se zabavljaš i celu smrt da se odmoriš. Pacta sunt servanda! O, kako je divno leći u krevet i prekriti se mrakom...
Datum moje proizvodnje neće biti zapisan u dnevnik lakirane istorije, niti će me besmrtnost preteći na raskršću iznenadnih odluka...
Trebalo bi prekinuti ovo hiljadugodišnje letovanje u svom mozgu, jer živeti u njemu isto je što i redukovati život na vakuum.
Čini mi se da je još jedino mesto gde čovek uspravno stoji ispred pisoara...
Ultimatum je odbrana maloumnih.
Uzalud tražiš svoj pravi put na Zemlji, jer svi putevi završavaju pod njom...
Neću više da idem na konjske trke jer su i konji počeli da piju mutnu vodu.
Ograničeni pogledi bi želeli da postoji moralni promiskuitet.
Svet po kojem pljujem ne shvata da sam samo čahura gusenice koja ovde ne želi da postane leptir.
Časnu reč degradiraju unutrašnji ratovi psihe.
Usamljeni um je lak plen za đavola.
Ako želiš da znaš kako izgleda mrtvac, pogledaj se u ogledalo, ali tek kad umreš.
Postoji samo jedna greška u životu: zove se smrt. Sve ostale greške daju se ispraviti.
Ne znam da li da vas pitam, jeste li videli budalu veću, ali čovek je doživeo stravično preobraženje, jer zna se dobro na šta muve sleću...
Svi smo mi gosti na ovoj planeti. Svi živimo i moramo umreti. Niko od nas ništa svoje nema. Niko od nas u grob ništa svoje neće poneti...
Razlika između prošlosti i sadašnjosti, sadašnjosti i budućnosti, nije ništa drugo do debela senka sudbine.
Smrt nije iskustvo...
Grubo vreme zahteva grube reči...
Čovek je kroz sve ove lažne vekove postao samo kulturni objekt, nalik šahu ili Kipu slobode.
Jedino što stoji između svesti i podsvesti jeste oprez.
Čekanje je postalo umetnost duše i disciplina zakona zrelosti.
U vrtu bezvlašća čovek postaje voštana figura koja iznenada zatvara oči poput zaslepljenog kuvasa koji ne vidi ono što mi gledamo, koji ne gleda ono što mi vidimo.
Pomračen um ne vidi ništa.
Normalne stvari nisu stvorene za normalnog čoveka. A čak i ako jesu, one ga naprosto čine ludim.
Naše oči nisu naše oči. Naše oči ne vide ono što žele da vide.
Sklonite se negde gde vas ne poznaju. I uvek se čuvajte zakona sazidanog na temeljima korupcije.
Onaj koji veruje nalazi život i tamo gde ga drugi ne vide: u bolu, u tišini, u Propileju...
Bog je bojler pun tople vode. Bog je nebeski relaks posle tuširanja...
Ako Bog zaista postoji, onda ste ga lično upoznali. To je zemljotres na ulazu raja sa okusom pakla na usnama. Takav paradoksalan spoj, skoro da ne poverujete. A toliko ste puta omalovažavajuće prošli pored njega.
Istorija ljudi–pasa koji se hrane ljudskom krvlju, koji se u svim svojim pobedama osećaju gubitnicima, nikada nije imala roditelje. Nijedna ulična svetiljka ne svetli dok oni prolaze...
U čoveku je sjedinjeno nekoliko ličnosti koje se međusobno ne podnose.
Gde ćemo stići mi tako jaki u sebi, a tako slabi u odlukama...
Ne možemo pobeći od sebe. Sudbina nas bira. Hrani nas besom i bukom; mržnjom i strahom; truje nas talijumom, Erebovom krvlju; stapa nas, melje i poistovećuje sa prethodnicima.
Naša savest glasovi su mrtvih koji nas pokušavaju spasiti od prokletstva.
Kada u jezeru nema riba, rakovi se namnože...
I kad budeš mogao učiniti drugi korak pre nego iskoračiš prvi, nemoj misliti da možeš da učiniš nešto veličanstveno jer, ipak, roditi se mrtav i uopšte ne živeti nije nimalo božanstveno.
Ako se mrtvi jednog dana vrate mnogi obeščašćeni moći će gledati ka nebu, a mnogi slavljeni moraće gledati u zemlju...
Pohlepan čovek govori jakim naglaskom.
Sledeca strana