Pesme

NE MOGU DA UBIJEM AUSTRO – UGARSKU U SEBI

Više nikome ništa ne zameram...
Bio sam u mnogim dimenzijama,
u različitim ravnima svesti,
i sada znam:
možemo da pričamo
o istoj stvari... istim jezikom
i da se uopšte ništa ne razumemo...
Sada znam:
zbog malenkosti ljudskih potreba
i veličine ljudskog truda,
spašavao sam svoga dželata
koji, s reljefnim crtama lica
izvajanim surovim vetrovima i solju,
od pamtiveka zaslepljeno
slavi poetiku paradoksa
tako što bezgrižno kažnjava posledicu
svojom blagonaklonošću prema uzroku;
tako što olako poništava suštinu
zaslepljeno negujući formu…
Spašavao sam svoga dželata
od njega samog,
od lakomislenosti i lakovernosti,
od košmarnog odraza iz ogledala,
od insomnije, belih noći...
Spašavao sam svoga dželata
da zarad malo ne propusti veliko,
vraćajući ga tamo
gde nepripadajući pripada,
da bi mi na kraju,
kako nam to kroz vekove
istorija večnosti svedoči,
umesto bratskog zagrljaja
i bespotrebne zahvalnosti,
pred plebsom,
hladno odrubio glavu...
ne znajući, pritom,
da krv ne može da opere krv,
niti popuni prazninu,
poništi Ništavilo, umiri bol…

Beograd, 2018.

SPAŠAVAO SAM SVOGA DŽELATA

Više nikome ništa ne zameram...
Bio sam u mnogim dimenzijama,
u različitim ravnima svesti,
i sada znam:
možemo da pričamo
o istoj stvari... istim jezikom
i da se uopšte ništa ne razumemo...
Sada znam:
zbog malenkosti ljudskih potreba
i veličine ljudskog truda,
spašavao sam svoga dželata
koji, s reljefnim crtama lica
izvajanim surovim vetrovima i solju,
od pamtiveka zaslepljeno
slavi poetiku paradoksa
tako što bezgrižno kažnjava posledicu
svojom blagonaklonošću prema uzroku;
tako što olako poništava suštinu
zaslepljeno negujući formu…
Spašavao sam svoga dželata
od njega samog,
od lakomislenosti i lakovernosti,
od košmarnog odraza iz ogledala,
od insomnije, belih noći...
Spašavao sam svoga dželata
da zarad malo ne propusti veliko,
vraćajući ga tamo
gde nepripadajući pripada,
da bi mi na kraju,
kako nam to kroz vekove
istorija večnosti svedoči,
umesto bratskog zagrljaja
i bespotrebne zahvalnosti,
pred plebsom,
hladno odrubio glavu...
ne znajući, pritom,
da krv ne može da opere krv,
niti popuni prazninu,
poništi Ništavilo, umiri bol…

Beograd, 2018.

STID

I opet kažem:
snažne izjeda stid,
a slabe strah...
Stid je najveća tajna
koju skrivamo,
zato što ni bes,
ni strah,
ni najbolje skrivena izdaja
ne dolaze iz požude,
ni iz pohlepe,
ni iz slabosti,
već iz stida...

Stid je poput
najudaljenije zvezde (u sazvežđu),
svetli, a ne greje...
Stid možda nikada
nećemo moći da razumemo,
ali smo više nego svesni
njegove moći nad nama...
Kamen koji je godinama u vodi,
iznutra je suv...
(i) voda nije prodrla u njega...
Tako je i sa ljudima
koji su vekovima ophrvani stidom:
iznutra su još uvek nekako živi,
ali svetlost ne može da prodre u njih.
Osakaćeni su time
isto kao da su bez sluha ili vida...

Šta tek reći o onima koji nemaju
ni straha, ni srama, ni stida...

SRBIJO, MOGU LI DA BUDEM TVOJ SIN

I ponovo kažem:
Maestro moj,
predugo smo okruženi onima
koji čine dobre stvari
samo onda kada su primorani
znajući
da dobre stvari nikada ne umiru.
Sada znaš i sam
da najbolji ovde prolaze najgore.
Dozvoljavajući da nas ponižavaju
ponižavali smo sami sebe;
ponižavajući sami sebe
ponižavali smo najbliže...

I (ponovo) kažem:
kada u čoveku ubijete njegovu pravu prirodu
ona se pretvori u svoju suprotnost...
Tada privid postaje snažniji od zbilje,
a proteza važnija od tela...

I kažem:
u svojoj samodovoljnosti,
ti gordi pripadnici i otpadnici,
izgubili su osećaj
i za vreme,
i za stvarnost,
i za fantaziju...
Oduvek im je bio miliji prazan prkos,
ta šaka ničega,
taj čemer zaslepljenosti,
nego ikakva snaga i blagostanje...

I pitam:
Dokle tako? I kuda? I kako...

I pitam se ponovo:
o, malenkosti ljudskih potreba
i veličino ljudskog truda,
kako smo mogli odoleti tom iskušenju
većem od prokletstva i bola Hipatie,
većem od senke Atlantide,
vrućem od utrobe vulkana...
U bratstvu inata, bunta i uzavrele krvi
nismo više mogli ni da mu se pridružimo,
ni da se od njega u potpunosti odvojimo,
sve dok se noćas
Baščar s Prometejevom braćom
nije spustio na ušće Beograda i,
istovremeno i ponizno i ponosno,
upitao:
Srbijo, mogu li da budem tvoj sin...

Neopravdana krivica nas još uvek zbunjuje,
ali napokon smo slobodni i znamo:
naša jedina slabost
bila je strah od naše snage...
Hodočastimo dalje na putu Novog Svetla,
bez preterane znatiželje
da li će naše ruke
skinuti kletvu naših dželata...
Veruj mi, Maestro,
u toj neizvesnosti
nalazi se sva lepota sveta...

Beograd, 17. 6. 2015.

SNOVI, DOKAZ POZLAĆENE SVESTI O ISKUŠENJU I SUDBINI

San nije uvek olakšanje,
nije ni puko pribežište
ni dar najsiromašnijima,
ni prekor pohlepnima.
U predelima i vremenu,
po liticama i kasabama,
krošnjama i krovovima,
u svako doba dana i noći
čuči tajna potrebe za snom,
ne kao zahtev i porudžbina
već kao neizvesna i neizbežna
borba s okolnostima i košmarima...
Tvorac i sledbenik njegove sadašnjosti,
zna da je san dokaz blagosiljane smrtnosti,
svesti o iskušenju i sudbini
i uzvišenim saučešćem
sa svojim posrebljenim demonima...
Sve je tako uobličeno, utvrđeno,
ovekovečeno, dokazano,
neporecivo i okamenjeno
i sve je tako zapisano,
istkano i žigosano da ti se čini
da od stvarnosti i nepobitnosti,
od vremena, istorije i sudbine,
nema ustuka...
i da se sve događa upravo ovde i sada
kao kada se čitaju stranice
kakve uzbudljive knjige...
Nije san samo predah ili predznak,
izbavljenje ili proročanstvo...
Snovi nisu samo reči,
provokacije, značenja, oblici,
zagonetke ili predskazanja,
naprotiv,
snovi su celina koja blista,
ozaruje i raduje
u prostoru i vremenu
gde se događaji koji zavrede
mogu desiti
i u vrhunskoj priči
kao i u snu,
da traju,
kao beskraj trenutka...

Beograd, 2017.

CRNI KOSAČ

Hej ti, Crni kosaču,
ti jedini besmrtniče kršten mudrošću
i Luciferovom krvlju u beloj noći;
ti što imaš ključeve od svih grobova
i pomićeš teške kamene ploče
što razdvajaju humke zemlje;
ti što nas kroz milenijumske vetrove učiš
da nema smisla
ni u životu, ni u smrti,
jer živeti znači graditi
jedrenjak i škrinju istovremeno;
ti što nam svakodnevno
iz dubine praznine i veličine (nepre)bola
svedočiš
da nijedan život nije večan,
da nijedna smrt nije večna,
i da postoji samo
umiranje i ponovno rađanje...
odmori se i ti malo,
napravi pauzu... bar jedan ubogi dan...

Beograd, 2018.

TELEPATIJA SA VATROM IZ OGLEDALA

Sreli smo se,
poput blizanaca,
u kosmičkom odsjaju vatre iz ogledala,
u kaleidoskopu srodnih duša,
gde se prožimaju
telepatsko i oniričko,
Ovostrano i Onostrano,
čisto i eterično,
vrelo i alhemično..
od Nevidboga do Nedohoda...
kao vazduh, kao vetar,
kao vatra, kao voda...
Postavlja se pitanje:
da li je ideal harmonije,
ako tako nešto uopšte postoji,
razumevanje u svet(l)osti koju srodna duša
unese kada uđe u naš svet...
ili je to deo skrivene nežnosti
samo nama čitljive u njenom pogledu
koji nam pokloni kada ona to želi;
da li je to hodanje sa neverovatnom lakoćom
po najdubljim tajnama duše, tela i uma...
ili je sve to jedna iluzija koju smo prizvali
a koja nam je potrebna,
poput telepatije sa vatrom iz ogledala,
jer smo se u svim ostalim zdencima
već okupali i izašli jači...
Ni rečima, ni tišinom,
već prisustvom si mi rekla:
možda si ti ono što je najbolje u meni...
Volela bih da pogledaš u to mesto
ili bar u ono što je od njega (još) ostalo...

Sledeca strana
Top