Ram poet(ik)e
1965.
Zoran Bognar rodio se 30. januara u Vukovaru. Nakon tri meseca od njegovog rođenja Dunav iznenadno poplavljuje grad. Niko u tome, tada, nije video simbol NOVOG POTOPA, niti je ko verovao da će Vukovar za dvadeset i šest godina docnije postati nova Atlantida. Ali, možda upravo u tom trenutku možemo tražiti genezu zbog čega će Zoran Bognar postati pesnik čiju će poeziju karakterisati apokaliptičan akcent savremenog sveta i duh buntovništva.
1981-1984.
Strastveno i studiozno iščitava i prodire u svet anglosanksonske i hispanoameričke književnosti čiji najeminentniji predstavnici (Mervin, Eliot, Paunda, Vitmen, Ginzberg, Paz, Alberti, Alfonsina Storni i Borhes) ostavljaju snažan uticaj na njegovu poetiku.
1985-1986.
Ispisuje jednu od svojih ključnih pesama "Neodoljivi miris smrti" u kojoj, nošen snažnom energijom prekognicije,
sedam godina ranije, nepogrešivo najavljuje vukovarsku kataklizmu i integralnu dekonstrukciju sveta.
Objavljuje poeziju i prozu po raznoraznim književnim novinama i časopisima (Književna reč, Quorum, Oko, Polet, Ten, Mladina i mnogi drugi).
Jedan je od osnivača i urednika vukovarskih književnih novina Lira.
Objavljuje prvu zbirku pesama Blues za šahovsku tablu koja zbog pesme “Veliki on” biva zabranjena.
1987
Hrvatski izdavač “Otokar Keršovani” iz Rijeke prihvata u izdavački plan njegovu drugu knjigu pesama pod nazivom United States of Yugoslavia, ali pod uslovom da knjiga umesto na ekavskom bude šampana na ijekavskom narečju. Zoran Bognar na to ne pristaje i s velikim razočaranjem povlači rukopis. Predaje ga “Književnoj zajednici Novog Sada” ali tadašnji glavni i odgovorni urednik sa žaljenjem odbija rukopis uz obrazloženje da mu se knjiga izuzetno dopada, ali da ne sme da rizikuje. Sledeća stanica je Sarajevo. Bognar pronalazi avangardnog privatnog izdavača “Big-Ben”, ali zahteva da se knjiga štampa u Vukovaru kako bi imao kontrolu nad štampom. Ispostaviće se da je to bila velika greška jer će Okružno javno tužilaštvo u Osijeku, na inicijativu Opštinskog javnog tužilaštva Vukovar, stopirati štampu i zabraniti knjigu do daljnjeg. O sudbini knjige odlučuje Republičko javno tužilaštvo Hrvatske u Zagrebu i donosi odluku da se knjiga može objaviti, ali ne pod nazivom United States of Yugoslavia. Knjiga, nakon sedam meseci sudskih procedura izlazi pod nazivom ZEMLJA GOSPODARI PODzemljom.
1988.
Praktikuje meditacione tehnike (Vipassana, Kundalini, Nadabrahma i Nataraj) i sve se više interesuje za kulture Istoka.
Objavljuje knjigu pesama Psiho-striptiz.
1989.
Objavljuje roman Noć praznih ruku.
1990.
Sa engleskog jezika prevodi i objavljuje knjigu indijskog Zen majstora Oša Radžniša Tantra, spiritualnost i seks.
Jedan je od osnivača Književnog kluba Vukovar i književnog časopisa Fluid.
Objavljuje knjige pesama Trgovci bioritma i Isus još uvek veruje YUdi.
Putuje po Evropi (Mađarska, Italija, Francuska, Španija, Andora i Monako).
Poezija mu se prevodi na slovenački (prevod: Desa Glumac i Rade Krstič) i mađarski jezik (prevod: Tibor Toth).
1991.
Održava prvu promociju (14. mart). Promoviše knjigu Isus još uvek veruje YUdi u baroknoj dvorani dvorca grofa Eltza u Vukovaru. Kasnije će se ispostaviti da je to bila poslednja javna manifestacija pre varvarskog miniranja i rušenja ovog predivnog baroknog zdanja.
U aprilu završava knjigu pesama Ludilo Floyda Bertholda i šalje je izdavaču u Beograd. Ako su sve prethodne Bognarove knjige bile u “službi” prekognicije, ova poslednja je, već eksplicitno najavila šta će se dogoditi Vukovaru i svim ostalim “Vukovarima”.
I stvarno, nakon samo tri meseca Vukovar je goreo kao Sodoma i Gomora, ali Bognar ne beži iz Vukovara, već iz nekog neobjašnjivog, metafizičkog inata ostaje sa porodicom na svom ognjištu. Biva nekoliko puta u životnoj opasnosti. Doživljava snažne psihičke stresove gledajući kako se ruši Grad Svetog Korena, kako nestaju prijatelji i ulice detinjstva, kako se čovečanstvo odriče Boga, Vere i Molitve… Doživljava sudbinu Bele Hamvaša; zajedno sa porodičnom kućom izgorela mu je kompletna biblioteka (oko tri i po hiljade knjiga) i dve knjige u rukopisu (roman El Arenal i zbirka pesama Bordel Evropa). Nakon preživljenih i proživljenih petsto hiljada granata i okončanja jedne od najvećih tragedija na kraju dvadesetog veka, na Dan Svetog Arhangela, dolazi u Beograd gde i danas živi.
U decembru objavljuje knjigu Ludilo Floyda Bertholda.
1992.
Objavljuje knjigu izabranih pesama Miris plastičnog cveća.
Postaje stalni saradnik Književnih novina, Književne reči, Bagdale, Studenta, Krovova i vršačke Košave, kao i dnevnih novina Borbe i Politike.
U Beogradu, u opštini Stari grad, ženi se Mirnom Srnović.
1993.
Postaje član Udruženja književnika Srbije i Udruženja novinara Srbije.
Dobija nagradu “Pečat varoši sremskokarlovačke” za objavljeni ciklus pesama u časopisu Krovovi.
Objavljuje knjigu pesama Ako se mrtvi jednog dana vrate, roman Budno stanje sna i knjigu haiku pesama Južna strana Istoka.
Zajedno sa Dušanom Gojkovom osniva književni klub u okviru džez kluba Jazzbina gde održavaju originalne i nekonvencionalne promocije knjiga i časopisa uz performanse i živu džez svirku. Klub za samo nekoliko meseci postaje kultno mesto u Beogradu; promoviše najrelevantnije knjige srpskih pisaca u tekućoj godini i što je najvažnije, nakon dugogodišnje apatije vraća gradu kult javnog čitanja.
U septembru, u beogradskom Domu omladine, upoznaje Alena Ginzberga s kim će kasnije biti u povremenoj prepisci. To druženje za Bognara predstavlja jedno od najsnažnijih esnafskih i edukativnih iskustava.
Od strane lista Politika biva proglašen za mladog pisca koji je obeležio 1993. godinu u srpskoj književnosti.