Votum Separatum
Ivan V. Lalić:
Kada govorimo o poeziji Zorana Bognara onda svakako moramo napomenuti da su u njoj suočena dva sveta: stari i novi. U određivanju ovih dvaju svetova pesnik je ispoljio jednu od najbitnijih osobina i svoje poezije i svoje lirske ličnosti: snažno nadahnuće, veliku sposobnost da doživljava, da stvara nove svetove, da nameće smele vizije. Kao kod svakog snažnog pesnika nadahnuće se kod Bognara javlja iznenada, na mahove, u trenucima punim čulnog usijanja, onda kad umetnikova unutrašnja moć oseća potrebu da ruši svakodnevni, već ishabani, svet, onaj koji gledamo iz dana u dan. U takvom jednom izuzetnom trenutku u pesnikovoj svesti sve bukne u sasvim novoj svetlosti, pojavi se kao nova struktura, kao nova harmonija stvari i pojava, kao nova misao. Sve nam ovo pokazuje da je Bognar pesnik izuzetnog dara i velikih mogućnosti, da snagom svoje umetničke reči i prodornošću misli neprekidno osvežava svet. On to može i zbog toga jer svet gleda i doživljava u njegovom neprekidnom preobražavanju. Zato je svet o kome se govori u njegovoj poeziji sav u akciji, promenama, ima u njemu vremena koje dolazi, kao i širokih i psiholoških dimenzija.
Beograd, 1996.
Peter Handke:
Zoran Bognar je pesnik posebnog senzibiliteta, sanjar i vizionar za koga je pesma imenovanje nepoznatog i poniranje u ono što se naslućuje kao čovekova nova mogućnost. Njegova umetnička osećanja su burna i snažna po svom intenzitetu, pa je tako i njegova poezija sugestivna, jaka i prodorna.
Teško bi se moglo reći da Bognar posmatra spoljašnji svet. On ga svojom pesmom stvara, a taj kreativno oblikovani Novi svet koji se snagom imaginacije našao u njegovoj pesmi, u svemu duboko odražava prirodu njegovog bića i njegova misaona i emotivna životna uporišta i destinacije
Izgovoreno na “Petrarkinim pesničkim susretima”
prilikom uručivanja internacionalne nagrade za književnost
“Hubert Burda”, Langenburg, 1999.
Antonio Porpetta:
Zoran Bognar je i po temperamentu i po vokaciji integralni pesnik. Ne pamtim da sam do sada upoznao pesnika koji je s takvom predanošću pristupio svom stvaralačkom radu i koji je poetsko osećao i proživeo tako duboko i iskreno.
Upuštanje u njegovu poeziju znači pristupanje jednom dramatičnom i ranjenom svetu okruženog predelima ruševina, pepela i pustoši, u kojem, uprkos svemu, grozničava potraga za nekom nadom uvek deluje podsticajno. Puno je istinske emocije, i puno unutrašnjih lomova u tim pesmama koje nam donose svedočanstvo jedne istorijske okolnosti na jednom određenom prostoru, ali koje prekoračuju i vreme i prostor time što u njima bije vaseljenski bol čoveka, nepravedno osuđenog na krik i na suze.
Ovo je neophodna poezija, humana; poezija koja iskače sa hartije i poprima život, ulazi nam duboko u krv i tamo ostaje, zauvek stopljena s našim bratskim buntom. Reč je o potresnim pesmama koje će, bez ikakve sumnje, opstati.
Madrid, 2000.
Liliana Heer:
Poezija Zorana Bognara je izuzetno polivalentna. Njeno višeznačje sastoji se od zenovske mudrosti, naglašene filozofičnosti i, nadasve, snažne ekspresivnosti. Gotovo u svim svojim pesmama Bognar je ukazivao na pošast iskrivljenih i poremećenih ljudskih vrednosti i akcenat izričito stavljao na totalnu negaciju, odnosno, nepristajanje takvog načina života. Ta vrsta bunta ili bolje rečeno, unutrašnjeg sukoba ima dijalektičku vrednost, humanistički je inspirisan i ima etičke relacije: ljudsko dominira nad svim i to ljudsko ima egzistencijalnu misao. Pesnik se ne spori sa svetom u kome živi već rasvetljava njegove mutne tokove; pesnik nije buntovnik “bez razloga” već vizionar boljeg i svetlijeg, trajnijeg i humanijeg… Zbog toga ovu poeziju doživljavamo kao iskrenu epifaniju pesnika o onome što jeste, što on jeste u svom vremenu i u svome svetu – doživljavamo je kao rezimiranje pređenog puta, kao sažeto iskustvo, kao pouku, kao poruku, kao potrebu da se kaže kako se živelo i kako se, eventualno, može živeti. Bognar je pevao bez predrasuda i bez kalkulacija, iskreno i nadahnuto s mnogo žara, poneseno. Ima u ovim stihovima neke iskonske mudrosti, antičkog dostojanstva i postojanosti, ima zrelih poruka da svet nije dosegnut u konačnim projekcijama i da ono što o njemu znamo jesu samo njegovi bledi obrisi i da ga zbog toga tek trebamo upoznavati i osvajati
Buenos Aires, 1998.
Antonio Lombardo:
Vrednuje pažnju generalni filozofsko-kreativni prosede ove, uslovno nazvane lirske proze ili filozofske poezije, čiji je književni rod čak i najanalitičnijem istraživaču nemoguće precizno da definiše, i to iz razloga što literarna ekspresija dela poseduje neuobičajenu i u praksi ređe viđenu polimorfnost oblika: pesnik koristi filozofske sentence u stihovanom obliku; veoma zgusnutu i višeslojnu metaforiku, čiji produkti prerastaju okvire metafore i postaju deo mozaika generalnog, univerzalnog kazivanja najbližeg (bilo etički bilo didaktički definisanoj) ispovesti, koje uvek ostaje na poetsko-kreativnom nivou, koherentna i interaktivnim vezama smislenosti ideje povezana izlaganja čija je forma skoro pripovedačka, literarna obrada lirska, a suština antropocentrična; konačno, poeziji nadograđen rezime koji vodi put ideje poetike, ili predstavlja uvod u filozofiju poezije, u ovom slučaju shvaćene kao primarni vid egzistencije ljudskog bića.
Pesme Zorana Bognara su nepredvidljive, osione, bujne i žestoke i, gotovo uvek, dolaze kao lavina. One svojom zagonetnom raspevanošću i ekspresivnošću zbunjuju čitaoca i istovremeno mu otvaraju neka dotle nepoznata prostranstva sveta, tako da mora da se zapita dokle seže moć poezije, kada i kako ona počinje, kada i kako prestaje. Kad je reč o Bognaru, takva se pitanja postavljaju povodom svake njegove pesme. I uvek je jasno da svaka od njih probija neki tvrdi zvučni zid pevanja i mišljenja, svaka je za jedan veliki korak zakoračila u nepoznato, posebno u tajne jezika, u njegove unutrašnje slojeve i zvukove, u njegova nepregledna slojevita značenja, u njegovu zapretanu vatru. Probijajući te barijere u pevanju i mišljenju, u jeziku posebno, Bognarova poezija utemeljuje Novi svet i novu poeziju o njemu, osvešćava i gradi Novog čoveka, širi i produbljuje njegova saznanja o svetu, oplođuje njegovu svest o novim i bogatim ljudskim slobodama.
Po tim prevratničkim svojstvima Bognarova poezija predstavlja primer modernog stvaralačkog angažovanja i uzor modernog pevanja i mišljenja. Knjiga Novi potop je izuzetno snažna pesnička knjiga po dubini misli i emocija, po nadahnuću, po stepenu pesničke koncentracije, po raskošnoj pesničkoj ekspresiivnosti, po misaonoj i idejnoj zrelosti i ponesenosti… U ovoj poeziji prepoznajemo buduće čovekove svetove i budući jezik kojim će čovek misliti i govoriti. Te njene ambicije izuzetno su izražene i neodoljivo se nameću kao nezaobilazni stvaralački izazov, kao umetnička dijalektička komponenta koja angažovano učestvuje u svestranom preobražaju čoveka.
Pročitano na svečanom uručenju internacionalne književne
nagrade “Vannelli” za italijansko izdanje knjige “Novi potop”,
19. decembar 1997, Verona
Franco Vannelli:
… Zoran Bognar, nesumnjivo, pripada talasu najzanimljivijih novih evropskih pesničkih glasova. Njegove pesme su zasnovane na etičkoj pretpostavci o svetu i koliko god predstavljaju lucidne analize pojedinačnih ljudskih situacija, one su i ekspresivne slike društvenih i istorijskih kretanja. Bognar na sasvim poseban način, kroz poetsko-fenomenološku prizmu, hvata i vrlo istančano analizira ljudsku svest; zapravo, on u svakoj životnoj situaciji, pored njezine konkretne realnosti istražuje i onu koja nosi u sebi elemente kosmičke realnosti ali koja je neodvojiva od prvonavedene. U tom se smislu malo koja pesnička vizija u novijoj evropskoj lirici može uporediti sa Bognarovom, naročito ne po intenzitetu i širini doživljaja, po snazi misaonih procesa, po umetničkoj zrelosti i po složenosti analiza psihičkog stanja ljudi koje prikazuje i uslova iz kojih oni dolaze…
Izgovoreno na svečanom uručenju internacionalne književne
nagrade “Vannelli"za italijansko izdanje knjige “Novi potop”,
19. decembar 1997, Verona
Branislav Brana Petrović:
Bez ikakvog dvoumljenja mora se reći da je Bognar veliki pesnik koji se odlikuje izvesnom pesničkom drskošću koja se ne miri sa konvencijama. Poezija Zorana Bognara uvek je oglašavala ne samo nov i izazovan način pevanja i mišljenja, nego je i višestruko oslobađala pesnički izraz svih mogućih stega i predrasuda. Za ovoga pesnika nikada nije bilo tabu-tema i nikada nije verovao da pripada nekoj pesničkoj školi ili nekom posebnom načinu upotrebe pesničkog jezika ili organizovanja stiha i pesme. To nepripadanje nikom osim samome sebi bio je prvi i osnovni kvalitet njegove poezije. Bognar je stvarao poeziju jedino onako kako je osećao i mislio, kako je doživljavao svet i pojave u njemu. To je bio dovoljan razlog da ga sa velikom pažnjom istovremeno primi i čitalačka publika i književna kritika. Bognarova poezija primljena je kao osveženje u načinu osećanja i doživljavanja sveta, kao stvaralačka reakcija na zastareo način pevanja i mišljenja, kao potreba da se hrabrije i bez predrasuda govori o svetu punom zamki i neizvesnosti…
Beograd, 2000.
Lawrence Ferlinghetti:
Zoran Bognar je naglašeno ekspresivan pesnik izuzetnog talenta.
San Francisco, 1998.
Alfred Kolleritch:
Zoran Bognar je izuzetan pesnik, jer osim što je umetnik, on je i filozof. Njegove pesme su čista filozofska nauka. Takođe, njegove pesme se neprestano bore da izađu sa papira i, ako tako mogu da kažem u slobodnoj interpretaciji, pomešaju se sa slikom, pa čak i muzikom. Bognarova poezija naprosto diše i konstantno donosi inovacije što je, uveren sam, veoma bitno...
Graz, 2000
George Vid Tomashevich:
Bognar je vrlo načitan i impresivno obavešten znalac stvari, prostrane erudicije i studiozno apsorbovane humanističke učenosti. Upoznat s većinom svetskih mitologija, teologija i eshatologija i njihovih ideološko-političkih izdanaka, neisporučenih obećanja i neuspelih recepata “spasenja”, on je i suviše zadubljen u život da bi odustao od dalje borbe. Rve se on i nosi s preobiljem slika i simbola, od mitopejskih arhetipova sumerske, semito-hamitske i grčko-rimske starine do znakova Zodijaka i četiri jahača Apokalipse. Prkosan i elegantan borac protiv naporne pretnje nihilizma, Bognar šalje poruku sveukupnog aksiološkog preporoda i korenite moralne obnove “od letargije do liturgije”.
Etički sputan, kao Niče, ali nevoljan da se preda, Bognar pokušava da opravda svoju odluku iskupljenjem etički narazrešivog etički neporecivim. Pesnikova konačna identifikacija Novog Sveta, Elizeja, sa zemljom nepoznatom (Terra incognita), podseća na sugestiju Karla Popera da, za razliku od Zatvorenog (neslobodnog) društva, Slobodno (otvoreno) društvo namerno ostavlja oblik, prirodu i karakter kolektivne budućnosti otvorenim u svesti svojih članova, da biraju sami sebe.
Buffalo, 2002.
Dragan Jovanović Danilov:
Zoran Bognar je pesnik naturalist, odgojen na duhovnosti Istoka. Od eksperimentisanja formom karakterističnim za njegove rane knjige, on je u poslednjim svojim knjigama dospeo do narativne poezije i jezika ozbiljne lirske konverzacije. Životni podatak, neobičan susret, neki detalj iz patogene stvarnosti u kojoj živimo, dovoljni su ovom pesniku da oko njih kristališe svoju pesmu u kojoj etički momenat ima, svakako, stožernu vrednost.
Idejno solipsistički i bitnički okvir ranih Bognarovih zbirki pesama (a njegovo pesništvo trajno je obeleženo dosluhom i srodništvom sa bitnicima, pre svega sa Ginzbergom, Kupferbergom i Sandersom) prerasta u “Anonimnoj besmrtnosti” u melanholično-refleksivni resentiment, a zatim u “Elizejskoj trilogiji” poprima obol jednog samosvojnog sveta kadrog da u svoju široko razapetu mrežu hvata religioznu upitanost, nemilosrdnu kritiku savremenog sveta, moralizatorski poriv, te svetlosna prosijanja jednog polifonijskog suočavanja sa bitijem.
Požega, 2003.
Ljiljana Šop:
Prvih pet godina Bognarovog pevanja, prožetih i ispunjenih prostorom tame, zebnje, egzistencijalne studi, buntovništva i prizivanja podsvesti kao riznice i svedoka mučnih i mračnih spoznaja, svojevremeno su prevashodno mogle da budu tumačene kao izraz mladalačkog bunta, kao pomalo ekscentrično protivljenje svetu koje seže sve do otpora prema sopstvenom rođenju, kao pokušaj da se postojanje definiše iz “ledene grobnice snova” koja ne priznaje objektivitet, smislenost i nužnost kategorija prostora i vremena. Današnja recepcija tih pet godina Bognarovog pevanja nužno je drugačija, a pesnikovo predosećanje budućnosti postaje traumatična činjenica i istinska mora svima koji razum, znanje i neposredno iskustvo stavljaju ispred nesvesnog, intuitivnog i podsvesnog poimanja.
Bognar je prihvatio činjenicu da je dekonstrukcija sveta njegova realnost, proverena i uvek nanovo proverljiva, ali i da izazov, cilj i smisao poezije nije više samo konstatovanje i opisivanje te destrukcije, nego i mogućnost rekonstrukcije i nove gradnje paralelnih svetova otpornih i na buduće Nove potope…
Beograd, 1996.