Votum Separatum
Draško Redžep:
Sasvim je drugačiji i čudan ovaj svat Bognar u srpskoj savremenoj poeziji. Ima duha, ima duha i istovremeno njegov treptaj, sasvim nemiran i svakad uzbudljiv, opominje beskrajno: toliko paralelnih sudbina, toliko neprepoznatljive magije u ovom svetu koji nije geometrijski i koji, dakako, nije ni savršen.
Rano ostvaren kao liričar nemirnog rapsodičnog prepoznavanja noći i sna, neisceljen u svojoj rečitoj a počesto i himničnoj paradigmi prepoznavanja u ogledalima vode i mraka, Bognar je, kako su i njemu godine prolazile, sve više i doslednije negovao zavet svedenosti, nekakvog unutrašnjeg pomirenja sa nepostojećim. Nije mu više bilo strano ono što nije hteo, niti mogao da imenuje. Nije mu uopšte bilo stalo do toga. Metamorfoze novih strahova su, tako, postavljene kao oni isti njegovi slepi putnici koji, takođe, ne mogu da pobegnu od vlastite sudbine. Eruditna i negovano tangentna u odnosu na tolike zaboravljene svetove i ličnosti koje su naselila naša grobišta i naše predrasude, lirika Zorana Bognara otkriva naš zazor od birokratske, konvencionalne, građanske logike pukog prizemlja kao svoju sopstvenu istinu.
Novi Sad, 1996.
Saša Radojčić:
Bognar je oduvek stajao nekako izvan aktuelnih poetičkih sporova, ne priklanjajući se ovom ili onom programu, netaknut ovom ili onom poetičkom teorijom, usamljen, ali svoj. Postepeno je u svoje tekstove unosio kad dalje, kad bliže odseve iskustava kultura Istoka, kojima se kao i toliki Evropljani zabrinuti pred očiglednom krizom zapadne svesti – umetnosti, saznanja i morala, priklanjao sa žarom istraživača gotovog da bez oklevanja i bez ostatka zakorači u nepoznato, u ono drugo, što možda obećava bolje ishode…
Jedna od najvažnijih, konstantnih osobina Bognarove poezije jeste izrazita sklonost da se pesnički tekst organizuje kao govor s jakom kritičkom notom; štaviše, kao anarhoidni govor koji opravdanje za buku i gnev koje sobom nosi, nalazi u moralnoj posuvraćenosti okruženja, u beščašću epohe “pune penušavih alibija”.
Sombor, 1997.
Milivoje Marković:
Niko od savremenih srpskih pesnika nije tako radikalno zauzeo nov stav prema sveukupnosti čovekovog bitisanja kao što je to učinio Zoran Bognar. Zato njegovu poeziju treba primiti kao odvažan pokušaj da se budućem vremenu obezbedi novi entuzijazam, da se oblikuje nova i jača ljubav, da se pronađe put do izražajnih emocija i snažnih doživljaja i da sve, ama baš sve, naročito pesnički jezik i shvatanje pesničke lepote, bude drugačije i radikalno novo. U oblikovanju svog pesničkog sveta on gotovo nikad ne polazi od postojećih modela, već svoje pesničke svetove traži u sopstvenim mislima i emocijama. Njegova poezija nikad ne prepričava čovekov svet, ona ga pretpostavlja i stvara, uvek u dosluhu sa budućnošću, što je omogućilo da postane svojevrstan putokaz i sadržina vremena u kome ovaj pesnik svakom svojom novom pesmom ide u susret.
Beograd, 1995.
Novo Vuković:
Bognarov poetski diskurs odaje intelektualnost i rafiniranost koje prožimaju celu skalu pesnikovih emotivnih pulsacija. Rečene emocije nemaju oscilacijsku neujednačenost, već harmonizuju jednom filozofskom setom i intelektualnim mirom. Njegova sklonost ka slikama velikih dimenzija, ka monumentalnom u funkciji je poetske makroteme. Bognarovo nepristajanje na uobičajenu sliku sveta, u kom je sve u znaku konačnosti i neponovljivosti, jeste, u stvari, svojevrsna pobuna protiv mogućeg besmisla i stohastičkog ustrojstva materijalnog univerzuma…
Nikšić, 1995.
Michael Krueger:
Bognar oseća tamnu dubinu svega, sluti da je ljudsko vreme dovedeno do ruba i zato reaguje burno, povremeno pamfletski i nihilistički udara u okove, prividno razara sve, pa čak i poeziju da bi ostvario novi smisao, da bi u poniženima pokrenuo energiju, da bi ih uveo u akciju. U tom smislu u ovoj poeziji zaista ima nove energije koja silovito napada i nekom svojom tamnom ironijom skida maske, a njihova naličja pretvara u groteske, u karikature, u iskrivljene parabole. Bognar poriče sve što je lažno, nemoralno, demodirano, profano, razara lažne iluzije, šiba pustoši i pustinje duha – sve što je ispalo iz dijalektičkog istorijskog toka…
Munchen, 2002.
Katerina Karizoni:
Poezija Zorana Bognara je prepuna kreativne imaginacije i pronicljivog duhovnog otkrivanja sveta. Reč je o stihovima oslobođenim svih stega, dinamičnim, povremeno teškim a povremeno akustičnim, koji često završavaju sarkastičnim kritikama modernog sveta i njegovih “idola”.
Ipak, najintrigantnija je Bognarova opsesija da promišlja i reinterpretira drevne mitove, da upoređuje njihove brojne varijante i literarizacije i da u njima traži ne samo filosofsku nego i estetsku dimenziju. To smatram jednom od fundamentalnih crta njegove poetike.
Thessaloniki, 2002.
Jovan Zivlak:
Bognar spada u red najistaknutijih savremenih srpskih pesnika. Neosporni su njegov dar i njegova senzibilnost. Iskustvo koje donosi ovaj autor izdvaja ga, ne samo u tematskom smislu, nego i u razumevanju zvukovnosti pesničkih tekstova. Reč je o pesmama širokog zamaha, ali i stišanosti, kao da hoće da se uhvati u mnogoliki i zagonetni duh vremena sa svim njegovim kontroverzijama i maskama, a isto tako i ona vrsta skrajnute i pojedinačne sudbine pojedinca. Ove pesme ujedinjuju dahove kontrakulture, autsajderizma, iskustva Istoka, ali i moderne književnosti uopšte, i osetljivost jednog izoštrenog pogleda na stvari i smisao reči i njene misije.
Novi Sad, 1995.
Vladislav Bajac:
Zoran Bognar renome je stekao kosmopolitskim pogledom na svet koji je dosledno prikazivao kroz spoj hrišćanske i budističke civilizacije. Tragovi prošlosti (kako lokalne tako i globalne) koristio je u sadržinskom vidu, a svoje viđenje pečatio savremenom formom. Mudrost vekova pretakao je u moderan, brz i stih jakog nerva, onaj koji zadržava pažnju i razgolićuje istinu. Rekao bih, pesnik bez kompromisa sa stvarnošću koji je predvideo, doživeo i preživeo razgradnju katolicizma i pravoslavlja.
Beograd, 1993.
Novica Tadić:
Zoran Bognar formirao se kao pesnik u onom pesničkom krugu koji je početkom osamdesetih godina odbacio socrealističku poetiku i prihvatio nova i moderna pesnička strujanja. Već na početku svoje pesničke avanture Bognar je pokazao da poseduje senzibilitet i smisao za ona životna strujanja koja se odvajaju od klasičnih i prevaziđenih shvatanja sveta. Njegovu poeziju zahvatio je duh obnove i preobražaja, oglasio se u njoj lirizam meditativnog karaktera i svaka je njegova pesnička knjiga označavala, s jedne strane, prodor u unutrašnji čovekov svet, u nepoznanice misli i emocija, a s druge strane, pokazivala je novo razumevanje jezika i samog pesničkog čina. To pokazuje da je ovaj pesnik bio tragač i da je njegova pesma opravdavala svoje postojanje tek onda ako je uspela da napravi iskorak u novo i nepoznato... Poezija Zorana Bognara izuzetno je polivalentna i njeno višeznačje sastoji se od kristalno čiste zenovske mudrosti, naglašene filozofičnosti i, nadasve, snažne ekspresivnosti. Gotovo u celokupnom pesničkom opusu Bognar je ukazivao na pošast iskrivljenih i poremećenih ljudskih vrednosti i akcenat izričito stavljao na totalnu negaciju, odnosno, nepristajanje takvog načina života. Ta vrsta bunta ili, bolje rečeno, unutrašnjeg sukoba ima dijalektičku vrednost, humanistički je inspirisan i ima etičke relacije: ljudsko dominira nad svim i to ljudsko ima egzistencijalnu misao. Bognar je svestan da je nalog pesnika da stvara osećanje lepote, da otrežnjava zalutali ljudski duh i da stvara uporišta u čoveku da emotivno i misaono utemeljuje ljude u društveno-kulturnom biću. Bognar je to činio u svim svojim knjigama te su misli i osećanja dobili svoju punu stvaralačku kristalizaciju i kao umetnost i kao filozofija i kao poezija.
Beograd, 2008.
Divna Vuksanović:
Bognarova poezija, po svojoj osnovnoj nameri, stoji nasuprot vladajućim tendencijama “infantilizacije vremena”, jer čitaoca upućuje na odsudna, ali i gotovo sasvim zaboravljena egzistencijalna, metafizička i antropološka pitanja, koja je danas u mogućnosti da prizove savremena poezija.
Sudeći po ekstremno razuđenim stihovima Bognarovog eshatološkog projekta-knjige “Elizejska trilogija” koja obuhvata poeziju ili preciznije, različite poezije (i popratne poetike) ispevane u vremenskom razmaku od 1984 – 2000. godine, kriza fenomena i pojma novog, koja je evidentna kako u stvarnosti tako i u poeziji, iskazala je sebe u mnogobrojnim pojedinostima ove antropologizovane zbirke melanžiranih “citata” iz svakodnevnog života s jedne, i poezije, s druge strane, s jednom opštom misijom namenjenom novom, budućem čoveku – “da će znati izvući pouke iz svog prethodnog života”…Nestanak sveta, njegovo temeljno pustošenje ovde je pretvoreno u bezbolno pretapanje ejdetskih slika jednih u druge. Na praznom platnu istorije smenjuju se rapsodične slike sačinjene od “bizarnih krhotina” nekadašnje stvarnosti, koja, u novom svetlosnom obličju, izranja iz beline platna. Dinamika kaleidoskopa podudara se, otuda, s načinom strukturacije Bognarove poezije.
Beograd, 2000.
Gojko Božović:
Većina Bognarovih pesama nastaje u težnji za što paradoksalnijom metaforom i za što neočekivanijim obrtom.
Beograd, 1994.