Misli

Kad sve krene naopako i svi potraže neko svoje utočište, pogledajte put dežmekastih oblaka, jer tamo nema zakrčenosti. Krenuvši unatrag idite napred i nikada ne zaboravite da desni zaveslaji vuku čamac ulevo.

Samoća ne dolazi otuda što smo sami. Ona je u podsvesti...

Beskrajna hajka na nedovršenu misao nudi ti sposobnost da spojiš nespojivo, onepostojiš postojano, ugroziš neugrozivo, izrekneš neizrecivo...

San ima nekoliko duša.

Nije li svako poverenje sagrađeno na temelju sumnje...

U svirepom srozavanju potrči brže prema tajanstvu koje ne odaje svoju tajnu, već samo svoju prisutnost.

Ako ne ulažete trud u nešto, odnosno ako niste posvećeni nečemu, to neće preživeti, bilo da je reč o profesiji, braku, prijateljstvu, ljubavi... Čim prestanete da se trudite i posvećujete, sve nestaje...

Ono što nas sputava da otkrijemo otiske spoznaje jeste značaj pridavan onim uzbuđenjima koja osećajnost duguje jedino sebi samoj.

Ako volite burlesku, idite u pozorište ali ne posmatrajte predstavu. Posmatrajte ljude koji posmatraju predstavu. Primetićete kako se neka nadprirodna snaga urezuje u njih. Primetićete vrhunac ograničenosti duha koji sebe s divljenjem posmatra.

Kao dve paralelne potvrde jednog proročanstva (koje se ne upotrebljavaju i ne priznaju u isto vreme) rađamo se i umiremo, i ponovo rađamo, neprestano i postepeno, poput izgovorenih misli večnog sabesednika.

Spoznaja je posrednik između ljudskog života i nepoznatog sveta poslednjeg utočišta.

Sudbina određuje karakter i ona je đavo u čoveku.

Knjige su biografija pisca, a nagrade biografija knjiga.

Usamljenost je roditeljski sastanak sa Bogom. Za nekoga je ona fizička bol, a za nekoga... prosvetljenje...

Zar se nebo treba stideti roja svojih zvezda samo zbog toga što je na zemlji ostalo još svega nekoliko neugašenih pikavaca?

Izvor samorodnosti je nepripadanje nikome.

Pisac je a priori protiv svake vlasti i to je njegova nužna i jedina pozicija.

Ako vas baš zanima, po nacionalnosti sam ptica koja je preletela ograničene planine.

Sloboda izbora je ponos koji nam niko ne može oduzeti.

Trebalo bi naučiti o alhemiji da ćutimo, a o životu da pevamo. Nagrađivati se odricanjem i postojati uprkos svemu. Neka naša strast bude svetlost, neka naš duh bude nomad beskraja. Svi moramo nekako da pronađemo svoje živote, bili svemoćni ili nemoćni, zatočeni ili zatečeni, nevini ili naivni, svejedno je…

Ne posedovati večne tajne, već biti šegrt koji traga za saznanjem u smislu putnika čiji je jedini prtljag neiscrpna radoznalost. Odvojiti se od plebsa za koji ne postoji ni razum ni istina, uskladiti se sa tišinom tek spuštene noći, pripaliti vatru i punim rukama zahvatiti Prazninu. Slušati svoju molitvu.

Čitav svet je sazdan na postamentu refleksije.

Bezumlje se vezuje za zemlju, kao što večnost vezuje utopljenika za reku.

Albedo je jedini jezik koji priznajem, jezik kojim govorim, pismo kojim pišem, vazduh koji dišem, knjigu koju čitam... Albedo je esperanto! Albedo... kao libido, kao stampedo! On budi grešnika u svecu i pronalazi svetlost u boji...

O pesmo moja, ti si moje raspeće, moj Zen koan, moj kokain koji neumitno ubija, ali kojem se neprestano vraćam da ga probam ponovo i ponovo... I kako sada odustati od svega, sjediniti se s Ništavilom kad toliko si me opustila i podigla do visoravni albatrosa, do četvrte ravni, da sam čak zaboravio i po vodi da hodam...

Svako kazivanje poezije epifanija je, put od letargije do liturgije, raspeće od nevidboga do nedohoda...

Oduvek sam govorio da pesma mora da se sastoji: od melodije (koja je žena) i ritma (koji je muškarac). Krevet tu uopšte nije bitan; pre ili kasnije oni će leći, a krevet može da bude bilo šta – sonet, rondo, nokturno... Najvažnija je stvar da to dvoje ljubavnika bude zajedno...

Biti skroman u Srbiji znači pristati na proces samoeliminacije, odnosno na samoponištenje.

Razum je razoreni um. Od ovih smišljenih reči branimo se kao od reči što dolaze, kroz vreme ili more, iz krajeva nastanjenih ljudima koji su upoznali svu težinu, gorčinu i mračnu snagu postanja...

Poštar je histrion prekookeanskih duša.

Patnjom dobijamo nov osećaj za ljubav, samilost...

Slatke reči u magnovenju eskapade odvek su imale gorak okus...

Onog trenutka kada se čovek vrati prirodi i priroda će se vratiti njemu.

U svojoj samodovoljnosti izgubili smo osećaj i za vreme, i za stvarnost, i za fantaziju... Miliji nam je prazan prkos, ta šaka ničeg, taj čemer zaslepljenosti, nego ikakva snaga i blagostanje.

Čovek koji može podići sebe dovoljno je snažan čovek.

Senka nije projekcija, već duhovni blizanac, utočište, spoznaja, klonirani apostol... Senka zna, vreme poravnava granice, otključava mrakove; u utrobi vrhovnog časovnika čuva nestale gradove: Vavilon, Tir, Kartaginu...

Kao odbačeni prosjak koji je i čovek đavolji i čovek božji, ničiji sluga i ničiji večno, okružen praznim ulicama i grobnom tišinom, okružen soliterima – spomenicima samoće, gospodarim prostorom, napuštenim svetom... I dok sledim tragove, stopala smrti, uživam u osećanju što sam jedini na svetu, istovetan sa sudbinom, istovetan s Bogom, daleko od istine, daleko od laži...

Srce se nosi javno, od Ovostranja do Onostranja, od nevidboga do nedohoda...

Svako okreće različitu površinu prizme: ko ima taktiku ima i cilj; ko ima cilj život mu je projekcija.

Svet od pamtiveka ima miris matadora i praiskonski princip opstajanja: obori-orobi, obori-orobi!!! Strah je jedini svetitelj koride. Bik ne zna ko je krotitelj... On se ne bori gotovo nikad osim protiv sebe samog. No, oduvek se strogoća trenirala na onima koji ne pružaju otpor. U očima ranjenog bika ogleda se sva pustoš prethodnika... Prethodnika koji su aurom Apokalipse slavili istovetnost tragičnog i čudesnog...

U orgazmičkom kosmosu doživljavamo kosmički orgazam u kojem postajemo isti, u kojem postajemo jedno, u kojem postajemo krug...

Pravi dijalog je samo s Bogom. Pravi dijalog je sa samim sobom...

Alhemija je moj krst na kojem se svakodnevno razapinjem u lavirintu kruga i istovremeno pretvaram u zlatni prah... I niko mi ne može oduzeti to peludno oslobađanje; taj blagoslov Ništavila i Nove vatre...

Tražiti celinu u onom što je porozno, pronaći ključ sopstvenog trezora. Tražiti neprolazno u onom što je prolazno, pronaći Put duhovnog jezera...

Deca nas blagosiljaju saznanjem da više ne možemo i da nemamo prava da razmišljamo u prvom licu jednine...

Zapanjujuća je jasnoća koju imaju neizgovorene reči. U njoj nalazim pribežište i prikrivenu strast...

Gotovo da se više i ne sećamo naših poslednjih izgovorenih reči, niti gubitka njihove lucidnosti. U sazvežđu u kojem sada boravimo mi smo slobodni i znamo: najlepši su prećutani odgovori, a ipak dati...

Možda smo mi i završili sa prošlošću, ali više je nego očigledno da ona nije završila s nama...

Postoje najmanje dve (moguće) istine jednog trenutka. Eto, recimo na auto-putu: na njemu ne moraš da budeš leš da bi bio mrtav, niti se moraš urezati u vetar da bi bio živ. Dovoljno je, u toj adrenalinskoj rapsodiji, između otkucaja srca i otkucaja smrti osluškivati postčulni razgovor oktanskog okruženja i biti bestelesno rasterećen kao put kojeg ostavljaš iza sebe...

Više je nego izvesno: umesto oreola i harizme nad nama lebdi elektronska senka. Naši životi, naši zapisi iz vetra, pohranjeni su u virtuelnu memoriju, u akribijske čipove, u kodove hladnog lavirinta. Kompjuter, to kontrolno oko Velikog Brata, postao je i naš svedok i naš sudija, naša sudbina, prokletstvo i kletva. Svi smo astrološki (re)produkovani i poput laži bez posledice živimo život bez aure...

Ako stvarno želiš više od onoga što ti pripada, završićeš bez ičega. Morićeš se strašću i uzaludno vrištati u odbranu svoga dostojanstva... Ako zaista ne vidiš stvari onakve kakve jesu, posle samo jednog trena znaćeš kako je uzvišeno živeti bez imena... Ako zaista ne brineš, onda si na novom putu. Tada ni tvoja budućnost nije više u rukama tvoje prošlosti...

Uverenje da se neprijatnosti (uvek) dešavaju samo drugima najveći je saveznik zavedenih osećanja.

Naša sazvežđa ispod kože su kao alkohol: dovoljan je samo jedan gutljaj da ponovo postaneš ovisnik...

Ako te nadjačaju aveti noći, doći će po ono što najviše voliš...

Svako ima cenu svog izbavljenja. I krug pakla nad glavom kojeg nosi kao oreol...

Izme|u iluzija i aluzija, vezani običajima i ritualima, vezani obredima noći, tražimo blagoslov i snagu u vazduhu, u stvarima, u senkama...

Priroda više ne trpi logiku usamljeništva. Ona naprosto vapi za motivom koji asocira na pokret. To vam je neutešna žudnja u magnovenju nalik onim trenucima kada se saginjete da pomilujete svoju senku.

Ljubim sva iskušenja koja su mi suđena. Njihove žrtve čine me slobodnim iako ne znam ni gde su im logori, ni gde su im grobovi, ni ko su bili robovi, a ko bogovi... Ljubim sva iskušenja koja su mi suđena u slavu stvarnog života koji se svakodnevno, i božanski i satanski, obrušava na nas...

Ne obaziri se na one koji nas svakodnevno posmatraju: kamerama je suđeno da budu prevarene. I znaj, onaj koji gradi računajući na ljude, gradi u blatu, u živom pesku... Stoga, potraži u osami svoj pravi lik i iskoristi svaki sledeći dan kako najbolje umeš, jer nijedan od njih se više ponoviti neće...

Kažem: potraži u osami svoj pravi lik, makar plakao od radosti ili gomile mraka, makar vrištao od strasti ili probuđenog straha... Svejedno je. Sve je to isto, došlo od Boga ili od Mefista – obojica su naša...

Dozvoljavajući da nas ponižavaju ponižavali smo sami sebe; ponižavajući sami sebe ponižavali smo najbliže...

Svemoguć si samo dok imaš čisto srce i čisti um.

Život bi, svakako, trebalo da bude više nalik poeziji nego prozi.

Niko ti ne može oduzeti bogatstvo koje nemaš.

Ljudi više ne govore da bi izneli svoje mišljenje, već samo da bi podr(a)žavali svoju ćud.

Ni ljubavnica u ljubavnom činu ne vodi ljubav sa svojim ljubavnikom, nego sa svojim zadovoljstvom...

Oduvek je bilo lakše moliti za oproštaj, nego pitati za dozvolu...

Nijedan dželat u paralelnom svetu, na kantaru Gospodnjem, nije nadživeo svoju žrtvu. Naprotiv, svaki je od njih, u svom tom potkožnom ropstvu, u iznenađenju praznine tog tamničkog zida, poput lažno probuđene dinamike, ostao uklet u kletvi, zaklet u zakletvi, uklet u krivokletstvu, proklet u vlastitom prokletstvu... Svaki je od njih, probuđen na duhovnoj straži, shvatio da su sujeta, gordost i oholost veoma loši savetodavci i saputnici i da nije toliko teško setiti se, koliko je teško zaboraviti...

Kada ti se dogodi nešto veliko ili strašno ili neočekivano važno, tada ili ti definišeš taj trenutak ili on definiše tebe...

Istina ponekad boli, ali (nikada) ne vređa...

Dodir nas je naučio da tražimo dalje od onoga što naše oči mogu da vide; poklonio nam novi osećaj za hodočašće u lavirintu kruga; oslobodio nas zablude da možemo učiniti drugi korak pre nego što iskoračimo prvi... Iz straha nepoznate prosvetljenosti, koja ne stvara ni utučenost ni naviku, shvatili smo da je dovoljno samo zažmuriti i pustiti da, s dodirom, slike nadolaze same, jer najlepše je živeti među stvarima kojih nema, a koje nam, ipak, tako snažno bude i oplemenjuju sazvežđa ispod kože, te volšebne unutrašnje demone... Dodir je ničija zemlja na kojoj se vodi rat između tela i uma. I kažem: dodir je definitivno moj omiljeni greh...

Ljubav je kao odelo, vremenom se izliže, istanji, popucaju reveri, pocepaju rukavi, popada dugmad, a ispod (kao i uvek) goli smo i sami poput maglovitih izdaha promrzlog srndaća na snežnom polju...

Život je tako kratak da bi se bavili sa mnogo stvari, ali i ne baš toliko da bi se bavili samo jednom...

U životu je sve kao kontinentalni doručak, ne možemo da biramo, a dobijamo od svega pomalo...

Porodica je otmenost senke sunca...

Da biste otkrili od čega šuma zaista boluje morate pregledati i analizirati koren svakog drveta ponaosob.

Kad god poželite da neku svoju nakanu opravdate čuvenom maksimom da cilj opravdava sredstvo, setite se, pre toga, da je sredstvo ogledalo, odnosno slika cilja.

Ne postoji ni početak ni kraj, ni utvara ni strah, ni beda ni sjaj, ni poslednji dah. Ne postoji čak ni zločin ni greh, ni moj ni tvoj, ni bol ni podsmeh, ni kontrolni broj. Ne postoji ni nevera ni prevara, ni moć ni vlast, ni granice ni zakoni, ni moral ni čast... Postoji samo zatvoren krug: vreme i prostor ko zemlja i plug; lepota Ništavila – ognjena peć, prostranstvo i prisustvo, tišina i reč...

Neprestano osluškujte svoje korake da biste znali prepoznati tuđe...

Predhodna strana