U izdanju „Službenog glasnika“ objavljena vam je knjiga vaših mikroeseja „Ejdetske slike“ povodom tridesetogodišnjice profesionalnog bavljenja pisanjem…

Da, upravo knjigom „Ejdetske slike” na neki način obeležavam ovaj jubilej pošto i u podnaslovu knjige precizno stoji ta vremenska odrednica: poetsko-fenomenološki mikroeseji, eseji i refleksije 1982 -2012. Dakle, tri decenije pišem i brusim ovu knjigu. Najveći broj ovih tekstova pokazuje duboku filozofsko-poetičku, intimnu, čulnu i retoričku borbu protiv svakog sižea. U njima nema nikakvog minimalnog narativnog konteksta, u njima se smenjuju epifanijska gnezda sistemom arhetipskog poimanja kristalizacije koji podrazumeva sticaj unutrašnje i spoljne svetlosti, podsvesti i asocijativnosti i jezika (mikroteksta) kao polazišta za dalju čitaočevu dokvalifikaciju. Znači, u pitanju nije žanrovski ili metažanrovski jednosmerni postulat koji se bavi suštinom eseja kao interpretacije već kao polazište i ishod po sebi, lirska i transcendentalna anarhija ili erotika u kojoj se stvari, pojave, pojmovi, fenomeni, iskustva, stanja i saznanja oslobađaju bilo kakvog nepoetičkog sistema i predočavaju se kao podsticaj za destabilizaciju duše u najpozitivnijem smislu tako da je njihova preotvorenost i provokativnost sve manje citatna a sve više zenovska… Trebalo bi napomenuti da antologija mikroeseja XX veka „Tečni kristal”, koja je nedavno doživela svoje drugo izdanje u Dereti, tek sad ima pravu težinu, odnosno, tek sa knjigom „Ejdetske slike”, čine jedan zatvoren krug mog i priređivačkog i autorskog bavljenja mikroesejom.

Kako bismo mogli formulisati šta je zapravo mikroesej?

U slobodnoj interpretaciji, mogli bismo svakako reći da je mikroesej žanr kratkog metra pisan tehnikom razobličavanja, razotkrivanja, odnosno, demistifikovanja. Mikroesej je idealna forma našeg vremena: istovremeno i brz i dinamičan, i eksplicitan i ekspresivan… I ma koliko god da je kratkog metra, mikroesej predstavlja jednu bezgranično veliku, intrigantnu i zavodljivu enigmu i, u metaforičnom smislu, neodoljivo podseća na neko „čudnovato biće” bez identiteta roditelja, bez datuma i mesta rođenja, bez „nasleđene” krvne grupe, dakle, bez istorije svog postanja…

Ipak, da se vratimo još malo na vaš jubilej. Bilo je zamišljeno da se drugačije obeleži…

Jeste. Bilo je zamišljeno da se tri decenije mog profesionalnog rada obeleži sa štampanjem mojih Izabranih dela u 6 tomova koje bi činile knjige „Elizejska trilogija”, „Albedo, aura, alhemija”, „Novo raspeće”, „Ejdetske slike”, „Fotografije glasova I-II” i „Tečni kristal”… Ali to je na žalost u ovoj godini koju su pojeli izbori i bahatost i samodovoljnost ljudi koji vode ovu zemlju bilo zaista nemoguće realizovati. Sa tim projektom ćemo očigledno morati malo sačekati…

U novembru prošle godine objavili ste svoju prvu knjigu tematskih pesama „Vukovarske elegije“ s kojoj ste obeležili dvadesetogodišnjicu sramnog rušenja vašeg rodnog grada. Kako je vaša knjiga primljena u Vukovaru, koji je još uvek grad u kome jedni pored drugih žive pripadnici dva naroda i egzistiraju dve vukovarske priče i istine, dijametralno suprotne, koje isključuju jedna drugu?

Da, ovo je moja prva tematska knjiga pesama koja je posvećene snazi i izdržljivosti grada i građana Vukovara povodom 20 godina od Svetske Sramote koja se nikada nije smela dogoditi… Ovo su pesme koje su, nastajale i pre rata, i tokom rata, i u vremenu posle tragičnih događaja. Ovom knjigom sam želeo da poklonim svom rodnom gradu neku vrstu živog spomenika koji bi trebalo neprestano da opominje i urliče: “Ne ponovilo se!!!!”… Knjiga “Vukovarske elegije” primljena je s velikim poštovanjem i razumevanjem kod svih validnih gradskih institucija i ljudi koji predstavljaju ovaj grad od gradonačelnika Vukovara, biblioteka (i hrvatske i srpske, iako je žalosno da se biblioteke tako dele), gradskog muzeja, srpskog konzulata, načelnika Općine Borovo Vukovarsko-Srijemske županije, pa sve do običnog plebsa… što mi je i bila intimna želja.

Pre par meseci „Vukovarske elegije“ su se pojavile i u Sarajevu… Ipak, neverovatno je da u Hrvatskoj nijedan izdavač još nije objavio ovu knjigu, čak ni Srpsko prosvetno društvo „Prosvjeta“, koje se diči bogatom izdavačkom delatnošću, ali do sada nije pokazalo interes da objavi vašu knjigu? Da li je razlog tome i javna polemika koju ste svojevremeno vodili s čelnim ljudima Prosvjete? Da li im i danas, i šta, zamerate?

Pre svega moram da kažem da sam počastvovan što su “Vukovarske elegije” objavljene i u Sarajevu u jednom od vodećih bosanskih izdavača “Dobra knjiga” koju vodi sjajni Izedin Šikalo. Meni je to potpuno razumljivo jer je i Sarajevo devedesetih doživelo sličnu sudbinu kao i Vukovar. A što se tiče hrvatskih izdavača, a posebno SKD “Prosvjeta” tu ne vredi trošizi reči, jer ljudska glupost i isključivost su veće i od kosmosa… Nikada nije bilo nikakve polemike između mene i čelnih ljudi SKD „Prosvjeta“. Ja sam samo 2001. godine napisao za beogradske dnevne novine „Borba“ tekst pod nazivom „Vukovar, grad torzo – deset godina posle“ u kojem sam dao hiperrealnu sliku kako je Vukovar tada izgledao, šta se u njemu do tada uradilo a šta nije, ko se u Vukovar do tada vratio a ko nije… U tom (kon)tekstu sam se pozabavio i ljudima koji su se bavili i srpskom kulturom u Vukovaru, ali i u celoj Hrvatskoj. Za novac koji su godišnje dobijali od hrvatskog budžeta mogli su da štampaju svake godine po sabrana dela jednog velikog srpskog pisca i to u zlatotisku, ali, eto, nisu… Možda nisam bio prijatan za nečije uši, možda sam bio isuviše britak i oštar za pojedine sujete koje i dan danas „vedre i oblače“ na istim pozicijama (i mogao sam isti tekst objaviti i ove godine bez da menjam i jednu zapetu, jedino što bi naslov sada bio „Vukovar, grad torzo – dvadeset godina posle“)… ali jedno je stoprocentno izvesno: ja u tom tekstu nisam izrekao niti jedan jedini netačan podatak, zbog toga je logično što je izostala ne samo polemika, nego i tužba… jer da sam ja rekao bilo šta što nije tačno nemojte sumnjati da bi mi ne samo replicirali i polemisali, nego bi me sigurno i tužili za klevetu. No, pošto nisu imali osnova za tako nešto onda su primenili recept estetskog egzorcizma i zatvorili su mi sva vrata koja su mogli oni da zatvore tako da nikada nisam mogao da objavim knjigu u SKD „Prosvjeta“ do današnjeg dana, niti sam mogao da dobijem nagradu „Sava Mrkalj“ (koju oni dodeljuju) iako su je u ovih poslednjih deset godina davali nekim drugim intelektualcima sa mnogo manjom i tanjom biografijom nego što je moja. Ne verujem da će se po tom pitanju nešto promeniti u skorijoj budućnosti. Dakle, ostaje zaključak: mogao sam objavljivati u najznačajnijim srpskim i inostranim izdavačima kao što su „Matica Srpska“, „Rad“, „Prosveta“, „Bagdala“, „Dereta“, „La Vallisa“, „Vannelli“ ali ne i u SKD „Prosvjeta“; mogao sam dobijati najprestižnije srpske i inostrane nagrade kao što su „Isidora Sekulić“, „Rade Drainac“, „Matićev šal“, „Milan Bogdanović“, „Vannelli“, „Hubert Burda“, ali ne i „Sava Mrkalj“… Ipak, sve je to ostalo na lokalnom nivou. S jedne strane sam doživeo sudbinu čuvene pesme Duška Trifunovića „Po meni se ovde ništa neće zvati“, dok sam s druge strane doživeo da me Evropa i svet i priznaju i prevode i nagrađuju. Ko je ovde lud, obmanjem ili zakinut… kao i uvek… vreme će pokazati… Da li im nešto zameram i opraštam? Pa ja i da to hoću nisam u poziciji jer ja nisam Bog… ja sam samo Bognar…

Prepoznajete li svoj Vukovar u ovom današnjem, stare Vukovarce u došljacima, i verujete li u bolju budućnost ovog grada i njegovih stanovnika?

Ne, ne prepoznajem svoj Vukovar u ovom današnjem, kao ni stare Vukovarce u došljacima. I ne verujem u bolju budućnost ovog grada i njegovih stanovnika jer je Vukovar žrtvovan grad koji nikome više ne treba, koji je „bitan“ samo licemernim političarima i to jedan dan u godini, tog nesrećnog 18. novembra kada šalju svetu tako patetičnu sliku od koje me hvata mučnina. Tog dana se sjati pola Hrvatske u Vukovar… ali niko ne želi i neće da shvati da godina ima 365 dana i da Vukovarci žele da žive kao i svi drugi, kao i sav normalan svet. Da su to uvažena gospoda iz vladajuće strukture htela onda bi odavno pomogli da se obnove kombinat „Borovo“, „Vuteks“ i „Vupik“ i da ljudi imaju gde da rade i od čega da žive… I ovde, na ovom mestu ću reći, bez ikakve brige i rizika da će mi neko zameriti da sam pretenciozan ili narcisoidan, da bi bilo milion puta bolje i dostojanstvenije da su tog 18. novembra pustili mene da u ime svih žrtava kazujem pesme „Noć avetinjske volje“, „Ako se mrtvi jednog dana vrate“ i „Mrtvi su jedini svedoci“, nego što su napravili patetični teatar sa ispraznim estradnim nastupima desetak sveštenih lica i srebrnokose premijerke, te umišljene „Gvozdene lady“ i osvedočenog mizantropa. Vukovar je grad koji će neizbrisivo ostati u mom srcu, u mojoj duši i mojim mislima. I ja mu od srca želim, i njemu i njegovim stanovnicima, bolju budućnost… ali, na žalost, dok se Hrvatska ovako maćehinski i licemerno odnosi prema Vukovaru, ne mogu odgovoriti da i vidim da će ta bolja budućnost uskoro i doći…

Osnivač ste i predsednik Fonda „Ars Longa“ za očuvanje lepih umetnosti, koji je 5. oktobra obeležio 8 godina postojanja. Koliko ste zadovoljni učinkom Fonda do sada?

Svedoci smo da su kultura i umetnost najveće žrtve u takozvanoj tranzicionoj Srbiji iliti Srbiji u tranziciji, jer se u njih ulaže manje nego ikad. Evo u tek usvojenom budžetu Srbije odobreno je tek 0,4% za kulturu iako su po konvencijama Evropske unije i zakonu o zemljama u tranziciji dužni da izdvajaju 3% od ukupnog budžeta. Pa ako se nekad govorila ona izlizana floskula „da je kultura u našem društvu poslednja rupa na svirali“, bojim se da je došlo vreme da za nju više ni nema mesta na toj „svirali“. Fond „Ars Longa“ je osnovan kao neprofitabilna organizacija sa željom da se u vremenu, ne baš naklonjenom kulturi, maksimalno angažuje na očuvanju lepih umetnosti u Srbiji… Rad fonda i mogućnosti nekog širog njegovog delovanja ovisi o donacijama i razumevanju imućnih institucija i ljudi koje je ovih godina sve manje. U zemlji u kojoj je uvek živela maksima „koliko para toliko muzike“ Fond „Ars Longa“ zaista čini sve što može da spasi mnoge projekte od kapitalne vrednosti, kad već državne institucije koje su na budžetu i koje postoje za takve projekte već godinama ne rade svoj posao kako treba…

Dugogodišnji ste urednik u GA „Dereta“. Kako danas, uoči Sajma knjiga gledate na književnu scenu u Srbiji gde su autori najprodavanijih knjiga starlete u pokušaju, dokone žene fudbalera, voditeljke tabloidnih emisija i samozvani modni kreatori i koliko je tome doprinela tzv. kulturna politika koju vode ljudi od struke?

U ovom vremenu ne samo tabloidnog novinarstva, nego potpunog tabloidnog načina življenja u kojem samo još senzacija ili skandal imaju moć percepcije iliti skretanja pažnje, naravno da je došlo do potpuno poremećenih vrednosti, odnosno, do jednog devijatnog vremena čiji smo i svedoci i žrtve. Zato, iako živimo u vremenu „novog raspeća” čoveka, dostojanstva, istorije, svesti, samospoznaje, smisla postanja i svetosti – kada nam sve dnevne novine, internet, sve TV i radio stanice svakodnevno i nemilosrdno serviraju vesti iz sveta o nameštenim izborima, svirepim ubistvima, skandaloznim proneverama i prevarama, otkazima, o gladi, bedi, čemeru, pedofiliji, nekrofiliji, narkomaniji i hroničnoj mizantropiji; iako živimo u vremenu brze hrane, brzog življenja, uživanja “na brzaka” i još bržeg umiranja, ne bismo smeli da zaboravimo da se realnost društva ipak razlikuje od realnosti pojedinca koji je budan, emotivan i produhovljen. Dakle, i pored ovako zabrinjavajuće i devijantne situacije i stanja u društvu i izdavaštvu trebalo bi ostati optimista da će sve vremenom ponovo doći na svoje mesto, da će se ceniti prave vrednosti i čitati istinska literatura, a ne paraliteratura. I za kraj, neka nam živi svaki Sajam knjiga, kakav god da je, jer je on poslednji bastion za odbranu dostojanstva Gutenbergove galaksije i slavlja knjige…