Zoran Bognar je pesnik posebnog senzibiliteta, sanjar i vizionar za koga je pesma imenovanje nepoznatog i poniranje u ono što se naslućuje kao čovekova nova mogućnost, rekao je Peter Handke 1999. godine. Petnaest godina kasnije naš sagovornik obeležava 30 godina svog stvaralaštva objavljivanjem Izabranih dela u sedam tomova, a ovih dana biće mu uručena i ovogodišnje prestižno priznanje “Vasko Popa” za zbirku “Insomnija, bele noći” (IK “Draganić”, 2013)…

1. “San ima nekoliko duša”. Koliko duša ima poezija? Da li je duša poezije na Zapadu, ili na Istoku?

Poezija je, baš kao i istina, jedna jedina… kako na Zapadu, tako i na Istoku, tako i na bilo kojoj drugoj strani sveta… I kao što kaže moj stih da “san ima nekoliko duša” tako ih i poezija ima koje se karakterišu kroz njenu svevremenost, univerzalnost, zaumnost i nadasve ekspresivnost koju je u apologiji poezije možda najbolje formulisao Tagore kroz svoju maksimu “ili vatra u pesmi… ili pesma u vatru”… Čini mi se da preciznijeg “zakona” poezija nema…

2. I u zbirci “Insomnija, bele noći” vidljive su konstante Vaše poezije. Jedna od njih je njena spiritualnost – u smislu da opredmećeni svet – ne postoji. Samo senke, demoni, unutrašnje vatre, mitovi, himere … I jedna drevna maslina, više simbol, nego drvo…? Otkud oni tu, oko vas?

Većina mojih knjiga su mnogodimenzionalne, tako da sem sa metaforama i simbolima kroz reči volim da koketiram i sa drugim mogućim “znakovima pored puta”, kao što su ezoterija, mistika, likovne poruke kroz prigodne ilustracije, numerološka simbolika… Knjiga “Insomnija, bele noći” se odlomila sama od sebe… jednostavno je morala izaći na površinu kao bolna i dramatična refleksija na događaje, doživljaje, bol, strahove, nesanicu i nemire koje mi je “poklonila” 2012-ta godina… u kojoj sam nepovratno izgubio oca i nekoliko velikih prijatelja i sjajnih ljudi… Živeti u neprekidnom okruženju ljubavi, izdaja, demona, senki i ostalih svakodnevnih umiranja nije nimalo lako, ali s druge strane…pisati o istim tim temama je zaista inspirativno, uzvišeno… i dobrim delom, ako mogu da koristim taj termin, terapeutski… Mene su ove pesme i ova knjiga potpuno ozdravile… i vratile mi miran san i potpuni spokoj i u srcu i u duši…

3. Gde je nestao taj svet opipljivih stvari, koji odlikuje modernu poeziju? Svet intime, malih svakodnevnih rituala? Realni svet kao da je prognan iz vaše poetike zauvek?

O tom takozvanom realnom svetu sam naglašenije pevao u „Elizejskoj trilogiji“. No, ako bi tu knjigu uporedili sa narednim knjigama „Albedo, aura, alhemija“ i „Insomnija, bele noći“ složili bi se da je reč o tri potpuno antipodne knjige, i u motivsko-tematskom smislu i po strukturi i formi, ali opet, zvučaće paradoksalno, one čine jednu celinu, odnosno sve ono što sam želeo da kroz poeziju kažem. U «Elizejskoj trilogiji» sam pevao o ekstravertnom svetu, o poetskom hodočašću od letargije do liturgije, o integralnoj dekonstrukciji sveta u kojoj prevladava apokaliptičan ton… a u knjigama «Albedo, Aura, Alhemija» i „Insomnija, bele noći“ pevam o introvertnom svetu, o onim volšebnim sazvežđima ispod kože, dakle, o nečem naizgled neuhvatljivom a ipak i te kako opipljivom, snažnom i postojanom, ili ako hoćete da još pojednostavim, želeo sam da pevam o onim stanjima i stvarima, koje su u vremenu potpuno poremećenih vrednosti doživeli devalvaciju a koje su zapravo najvažnije i najsuštinskije stvari u životu. Tako ove knjige možemo doživeti i kao knjige apoteoza prijateljstvu, porodici, ljubavi, Erosu, svetim mestima i svetim fragmentima života…

4. Rezignacija, gubitništvo, prolaznost, urušavanje, izdaja… pesimizam preovlađuje na svakom koraku u vašim stihovima?

Čitava moja poetika govori o integralnoj dekonstrukciji sveta i o jednoj morbidnoj marodersko-antropološkoj rapsodiji, kao iskustvu kroz koje smo očigledno morali proći da bismo došli do Hodočašća Novog Svet(l)a. Ne bih se složio da pesimizam preovlađuje na svakom koraku u mojim stihovima. Tama je samo negativ svetlosti… A i Biblija nas uči da Apokalipsa nije uništenje već otkrivenje.

5. „Po beskrajima istorije/ kruži bauk/ bauk neodređenosti” kaže Herbertov Gospodin Kogito. U vašoj poeziji istorija je sve ono što prethodi Novom svetu, tj. „novim svetovima i smelim vizijama” koje vi stvarate, kako je to svojevremeno uočio Ivan V. Lalić. O kakvom Novom svetu maštate ovde i sada?

Kroz svoju poeziju koja je i ekspresivna i filozofska i sakralna, na momente i metafizička, ali pre svega antropocentrična, pevam o Novom čoveku koji je homo spiritualis, dakle spoj raspevanosti Zorbe i individualne svesnosti Bude sa sveobuhvatnom preglednošću gordog Argusa. Andre Malro je jednom prilikom rekao da će dvadeset i prvi vek biti vek duha ili ga uopšte neće biti. To je i moje mišljenje i moglo bi se reći jedan od osnovnih lajtmotiva čitave moje poetika. Uveren sam da homo sapiens proživljava svoje poslednje trenutke, što i nije neka tragedija, ako vidimo kakav svet ostavlja iza sebe. A svet o kojem ja maštam je svakako svet bez hipokrizije, pohlepe, čemera i jada…

6. Lik pesnika koji se nazire u “Insomniji”, kao i u “Elizijskoj trilogiji” i drugde, jeste lik mislioca, filozofa, moraliste… (npr. “Kažem: snažne izjeda stid, a slabe strah…”) Otkud ta potreba za uspostavljanjem jednog novog “viteškog” kodeksa, nove moralnosti? Nije li to posao propovednika, a ne pesnika?

Pesnik treba stvaralački da podvrgava kritici sveukupnu čovekovu egzistenciju, a s druge strane da je stvara po meri svoga shvatanja i prema moći svoje imaginacije. Za njega ništa ne sme da bude nedodirljivo i jednom za svagda dato. Sve je sklono moralnoj truleži, izopačenju, pretvaranju u sopstvenu suprotnost u svetu gde čak i pojam slobode korespondira sa pojmom neslobode.

7. Pojedine pesme posvećene su “mrtvim pesnicima”, (metafizičkom) Ocu… Čini se da je taj dijalog sa mrtvima daleko jači i zaglušuje onaj intimni šapat ljubavi?

Da, to je taj Lavirint kruga o kojem implicite pevam gotovo u svim svojim knjigama, to je svet u kojem ljubav više nije dovoljna… svet hamvaševskog nevidljivog zbivanja… u kojem čovek vegetira i sapliće se između razloga i izgovora, istine i laži, nagrada i nagrda; između satane i sutona, bluda i zabluda, prokletstva i sudbine; između raskola i raspleta, lidera i dilera, bogova i robova… Nije pesma „Vr(a)timo se u krug” slučajno poslednja pesma u knjizi „Insomnija, bele noći”…

8. Motiv putovanja, odlaska, bez prtljaga, s kartom u jednom pravcu… to je deo vaše lične sudbine, ali, na žalost, i deo biografije mnogih modernih pesnika- egzilanata… Kako vi svoj egzil doživljavate danas?

Moj zaštitnik je Ahasfer, a ne Hiperion. Kad sam iz Vukovara došao u Beograd, umesto da razmišljam o tome šta sam izgubio nastojao sam da razmišljam šta time dobijam. Odjednom sam imao dve istorije, dve geografije, dva voljena grada…; obogatio sam jezik, svet mi se povećao... Mislim da sam kao pisac mnogo dobio. Čovek je na dobitku samim tim što raste i što se razvija. Možda će ovo što ću reći nekome zvučati morbidno i neprihvatljivo, ali mislim da je kataklizma, ako čovek ume da je proživi, jedno izvanredno iskustvo...

9. Šta osećate kad danas odete u Vukovar? Šta je taj grad za vas?

Vukovar je od jednog predivnog baroknog grada punog zelenila i mladosti postao grad socioantropoloških i egzistencijalno-kulturoloških paradoksa. Vukovar je danas, najblaže rečeno, jedan arhitektonski galimatijas… Takođe, u Vukovaru danas gotovo da i nema mladih jer je hrvatska vlast godinama unazad vodila perfidnu politiku konspirativnog egzodusa. Šta pod tim podrazumevam? U poslednjih dvadeset godina niko nije ni prstom makao da bi se obnovio bar jedan od tri giganta – „Vupik“, „Vuteks“ ili kombinat „Borovo“. Naravno, to je tendenciozno učinjeno kako bi se u nemogućnosti bilo kakvog zaposlenja što veći broj mladih iselio. Nažalost, u tome su u velikoj meri uspeli, pa je tako Vukovar sada grad penzionera i onih ljudi koji zaista ne mogu ili nemaju gde da odu… Ne prepoznajem svoj Vukovar u ovom današnjem, kao ni stare Vukovarce u došljacima. I ne verujem u bolju budućnost ovog grada i njegovih stanovnika jer je Vukovar žrtvovan grad koji nikome više ne treba, koji je „bitan“ samo licemernim političarima i to jedan dan u godini, tog nesrećnog 18. novembra kada šalju svetu tako patetičnu sliku od koje me hvata mučnina. Tog dana se sjati pola Hrvatske u Vukovar… ali niko ne želi i neće da shvati da godina ima 365 dana i da Vukovarci žele da žive kao i svi drugi, kao i sav normalan svet. Vukovar je grad koji će neizbrisivo ostati u mom srcu, u mojoj duši i mojim mislima. I ja mu od srca želim, i njemu i njegovim stanovnicima, bolju budućnost… ali, na žalost, dok se država ovako maćehinski i licemerno odnosi prema Vukovaru, ne mogu odgovoriti da i vidim da će ta bolja budućnost uskoro i doći…

10. Iz jedne deprimirajuće pozicije “raseljenog lica” nedugo zatim obreli ste se u Nemačkoj, upoznali Handkea, dobili prestižno priznanje najpre u Nemačkoj, potom u Italiji…? Šta su vam ti susreti i boravci značili, kako danas tumačite taj “prst sudbine”?

To su zasigurno najznačajni trenuci čitave moje karijere… Peter Handke je čovek koji je zajedno sa Žarkom Radakovićem prevodio i prepevavao moje pesme na nemački i objavljivao ih u najznačajnijim nemačkim i austrijskim časopisima (kao što su Akzente, Manuskripte, Literatur Blatt i Novo argumente); Peter Handke je čovek koji mi je (kao predsednik žirija uz Mihaela Krigera, Alfreda Koleriča i Petera Hama) dodelio 1999. godine nagradu „Hubert Burda Pries“ kao najboljem mladom pesniku iz istočne Evrope i time me uveo na velika vrata u germansku literaturu; na osnovu toplih Handkeovih i Krigerovih preporuka koristio sam 2002. godine stpendiju u jednoj od najznačajnijih kuća pisaca u Evropi, u čuvenoj Villi Waldberti koju je 1902. godine osnovao Tomas Man… Ti susreti, druženje i saradnja sa Handkeom, Krigerom, Ginzbergom, ali i sa Antonijom Porpetom, Katerinom Korezoni, Antonelom Anjedom, Robertom Musapijem, Lilianom Her, Antonijom Lombardom, Frankom Vanelijem ostaće zauvek pozlaćeni i uramljeni u galeriji mog orfejskog hodočašća…

11. Koje pesnike najviše volite?

Za razliku od mnogih naših pesnika ja svoje uzore ne krijem. Odrastao sam na anglosaksonskoj i hispanoameričkoj književnosti, pa samim tim logično je što su moji najdraži pesnici upravo Mervin, Vitmen, Eliot, Ginzberg, Kupferberg, Alberti, Paz, Borhes, Ferlingeti i Alfonsina Storni… od kojih sam zaista mnogo naučio. Naravno, moja poezija nije epigonska u odnosu na poeziju navedenih pesnika, jer sam joj dao lični pečat. Ono što sam preuzeo iz navedenih poetika jeste prevashodno emancipovanost na planu jezika i na planu strukture i forme. Stoga je mnogim našim književnim kritičarima bilo odmah jasno da me ne mogu porediti ni sa jednim pesnikom iz naše baštine jer ne pripadam ni jednoj konvencionalnoj književnoj “fioci”.

12. Vasko Popa, čiju ste prestižnu nagradu upravo dobili, pripada jednoj posve drugačijoj tradiciji? Nalazite li, ipak, nešto zajedničko sa njegovom poetikom?

Vasko Popa je oslobodio srpsku poeziju dugogodišnjeg robovanja folklornoj tradiciji i poklonio joj novi (ultra)moderni diskurs i senzibilitet, kao po receptu Miloša Crnjanskog koji je jednom prilikom rekao: “Sudbina nam je stara, stih nam je nov!”… Za sve pesnike ovenčane nagradom „Vasko Popa“ poezija je takođe, pre svega, traženje novog i prevazilaženje nađenog, ona je najpotpuniji izraz unutrašnjeg čovekovog života. Svojim poetikama oni analiziraju fenomen čovekove samoće, razlažu njeno poreklo i vrlo sugestivno fiksiraju procese u kojima se oblikuje. Takva poezija je, pre svega, u sebi kondenzovala ljudsku prošlost u njenom punom svetlu i mraku. Ta zgušnjavanja minule realnosti sadrže u sebi duboka intimna obeležja: pomoću njih ona je ozarena unutrašnjim sjajem i sva bukti od zažarenih emocija. Ima u njoj izuzetne snage i otmenosti, ima istančane senzibilnosti i prirodnog šarma. Takva poezija poseduje izvanrednu toplinu kazivanja – u njoj se najčešće govori ekstatično i poneseno. Kao takvu vidim i doživljavam i svoju poeziju, stoga na ovom mestu naglašavam da mi je velika čast i zadovljstvo što sam postao 20-ti, jubilarni laureat nagrade „Vasko Popa”…

13. Šta za vas znači nagrada “Vasko Popa”? Kakvi su komentari…

Nagrada “Vasko Popa” je najveća nagrada koju možete dobiti za poeziju, ne samo u Srbiji, nego i u regionu i na Balkanu i koja je vrlo cenjena u svetu, tako da ima težinu međunarodne nagrade… Mi je u esnafu, onako interno, zovemo i NIN-ova nagrada za poeziju, jer što je NIN-ova nagrada za roman, to je svakako nagrada “Vasko Popa” za poeziju….Meni kao da se sve u ovoj godini zasvodilo i zaokružilo… 30 godina rada, Izabrana dela, nagrada “Vasko Popa”… Ovom prilikom želeo bih da se zahvalim članovima žirija na ukazanom poverenju kao i svim kolegama, saradnicima i prijateljima na iskrenim čestitkama… Ipak video sam na jednoj od društvenih mreža da ima i nekolicina onih koji su moj uspeh doživeli kao lični neuspeh i da su mnogo gnevni i razočarani zbog toga… Ništa čudno: u Srbiji vam od pamtiveka mogu oprostiti sve osim uspeha, stoga me uopšte nije iznenadilo što su se odmah pojavili i sveprisutni zli jezici, zli dusi sa svojim arsenalom patetičnih, nerazumnih i somnabulnih komentara… Srpska posla… Čini mi se da nijedna čaršija nije toliko nemilosrdna prema autohtonosti, autonomnosti i uspehu svojih esnafskih saputnika kao što je to srpska književna čaršija. Ipak, ne obazirem se na njihove perfidne aktivnosti. Zgražavam se bilo kakvih intriga, lobija, hijerarhija, loža, klanova i ostalih “horskih pevača”. Ako već ne mogu da se suzdrže od ogovaranja iza leđa, onda neka samo nastave – to će mi biti samo još jedna potvrda da sam uvek korak ispred njih. Ipak, svima njima bih, prevashodno zbog njihovog mira, uputio molbu da mi, ako je to ikako moguće, dozvole da ovih “svojih 5 minuta” doživim i konzumiram bez njihove nadasve bespotrebne adrenalinske rapsodije… Naravno, dodatno im se izvinjavam što “mojih 5 minuta” traje već 30 godina… Psi laju, karavane prolaze…