Kroz vukovarske elegije nisam govorio ni u ime Srba, ni Hrvata, niti osuđivao bilo koga ni po nacionalnoj ni po verskoj pripadnosti. Ja sam u ime i jednih i drugih osudio ljudsku glupost i rat koji je sam po sebi uvek glup i nepotreban…

Vaša najnovija zbirka poezije „Vukovarske elegije“, svojevrsni je lament nad Vukovarom i spomenik njegovoj tragediji. Reč je o pesmama koje su nastale u periodu od 1984. do 2010. Zbog čega ste ovu prvu tematsku zbirku pesama, posvećenu rodnom gradu, odlučili objaviti baš na 20. godišnjicu stradanja Vukovara?

Da, ovo je moja prva tematska knjiga pesama koja je posvećene snazi i izdržljivosti grada i građana Vukovara povodom 20 godina od Svetske Sramote koja se nikada nije smela dogoditi… Ovo su pesme koje su, kako ste i primetili, nastajale i pre rata, i tokom rata, i u vremenu posle tragičnih događaja. Ovom knjigom sam želeo da poklonim svom rodnom gradu neku vrstu živog spomenika koji bi trebalo neprestano da opominje i urliče: “Ne ponovilo se!!!!”…

Pripala vam je nezahvalna uloga „proroka u svom selu“ jer ste u svojim ranim pesmama naslutili njegovu tragičnu sudbinu. S obzirom da tada, ni sebi, a ni drugima, niste mogli da objasnite taj unutrašnji nemir i crne slutnje, imate li danas odgovor na to pitanje?

Na žalost, taj odgovor nemam ni dan danas… Kada sam pisao pesme „Neodoljivi miris smrti“, „Uzbuna spoznaje“, „Sada im je tek jasno“ i druge u kojima sam nepogrešivo, u službi prekognicije, najavio da će moj Vukovar, kao i mnogi drugi „Vukovari“, goriti kao Sodoma i Gomora, imao sam svega 19 godina. I dok je čitava moja generacija vegetirala na lakim krilima hedonizma, ja sam, nekako izdvojen i višom silom izabran, bio u dosluhu sa plamenim jezicima Četiri Jahača Apokalipse. I dan danas se pitam isto pitanje: „Zašto baš ja?“… Naravno, bio bih mnogo srećniji da nisam morao napisati te pesme i da ništa od toga nisam pogodio… ali više je nego očigledno da sam upravo ja bio izabran da „pročitam“ i odgonetnem te zapise iz vetra Luciferovog protokola…

Na predstavljanju svoje knjige u Borovu rekli ste da su Vukovar srušili bolesni umovi. Ovih dana su u medijima ponovo aktuelne priče o tome da li je Vukovar i zašto žrtvovan te ko je kriv za stradanje Vukovara i Vukovaraca. Ko po vama snosi najveću odgovornost za vukovarsku tragediju i kako danas gledate na događaje od pre 20 godina? Kako ste proživeli 90-te, raspad bivše Jugoslavije, razaranje Vukovara i nedobrovoljni odlazak, izgon iz rodnog grada?

Svakoga kog zanimaju odgovori na ova pitanja može ih pronaći u mojim pesmama “Oni i Ovi”, “Noć avetinjske volje”, “Porušeni grad”, “Mrtvi su jedini svedoci”, “Ništa više nije kao pre”, “Ako se mrtvi jednog dana vrate” i mnogim drugima… Upravo u tim pesmama sam se bavio svim tim pitanjima.

Kako je danas vaša knjiga primljena u Vukovaru, koji je još uvek grad u kome jedni pored drugih žive pripadnici dva naroda i egzistiraju dve vukovarske priče i istine, dijametralno suprotne, koje isključuju jedna drugu?

Knjiga “Vukovarske elegije” primljena je s velikim poštovanjem i razumevanjem kod svih validnih gradskih institucija i ljudi koji predstavljaju ovaj grad od gradonačelnika Vukovara, biblioteka (i hrvatske i srpske, iako je žalosno da se biblioteke tako dele), gradskog muzeja, srpskog konzulata, načelnika Općine Borovo, Vukovarsko-srijemske županije, pa sve do običnog plebsa… što mi je i bila intimna želja.

Kako danas gledate na srpsko-hrvatski nacionalizam i koliko ste spremni razumeti, oprostiti i zaboraviti? Kada će, kako proročki najavljujete, proći to ludilo i doći vreme kada će obešćašćeni moći gledati ka nebu, a mnogi slavljeni morati gledati u zemlju?

Da, poznata je priča da je Vukovar za jedne „pao“ a za druge bio „oslobođen“, no ja ne želim da ulazim, niti da me se uvlači, u takve retoričke zamke i floskule. Kako god oni doživljavali tragičnu sudbinu mog rodnog grada, „padom“ ili „oslobođenjem, ja moram ovde da napomenem da ja kroz vukovarske elegije nisam govorio ni u ime Srba, ni Hrvata, niti osuđivao bilo koga ni po nacionalnoj ni po verskoj pripadnosti. Ustvari, ja sam u ime i jednih i drugih osudio ljudsku glupost i rat koji je sam po sebi uvek glup i nepotreban, kao što su to bili i svi prethodni ratovi. Stihove koje ste naveli u funkciji pitanja, jesu stihovi iz pesme “Ako se mrtvi jednog dana vrate” koja je napisana 1992. godine… I ja ne mislim da bi trebalo da čekamo to neko vreme… naprotiv, mislim da je odavno došlo vreme kada obeščašćeni mogu gledati ka nebu, a kada mnogi slavljeni moraju gledati u zemlju…

Poslednjih godina živite na relaciji Beograd-Vukovar, koji i dalje osećate kao svoj grad. Šta je to, uslovno rečeno, što ima jedan mali, provincijalni gradić u odnosu na sjaj velikog grada, užurbane srpske metropole?

Svestan sam da u svakom zlu ima nečeg i dobrog, a to je u ovom slučaju: iskustvo… Kad sam došao u Beograd, umesto da razmišljam o tome šta sam izgubio nastojao sam da razmišljam šta time dobijam. Odjednom sam imao dve istorije, dve geografije, dva voljena grada…; obogatio sam jezik, svet mi se povećao…Mislim da sam kao pisac mnogo dobio. Čovek je na dobitku samim tim što raste i što se razvija. Mislim da je kataklizma, ako čovek ume da je proživi, jedno izvanredno iskustvo jer, kao što znamo, Apokalipsa nije uništenje, nego Otkrivenje. S jedne strane Beograd mi je pružio sve uslove da se bavim onim što najviše volim, a to je svakako književnost. Beograd je pravi evropski i svetski metropolis sa milion mogućnosti koja nemaju ni jedna druga mesta ili gradovi u unutrašnjosti. S druge strane volim doći u Vukovar u kojem sam gotovo svakog drugog vikenda jer me vuče miris detinjstva i nostalgija, jer su mi tamo roditelji i nekoliko jako dragih ljudi bez kojih bi moj život bio znatno siromašniji…

Prepoznajete li svoj Vukovar u ovom današnjem, stare Vukovarce u došljacima, i verujete li u bolju budućnost ovog grada i njegovih stanovnika?

Ne, ne prepoznajem svoj Vukovar u ovom današnjem, kao ni stare Vukovarce u došljacima. I ne verujem u bolju budućnost ovog grada i njegovih stanovnika jer je Vukovar žrtvovan grad koji nikome više ne treba, koji je „bitan“ samo licemernim političarima i to jedan dan u godini, tog nesrećnog 18. novembra kada šalju svetu tako patetičnu sliku od koje me hvata mučnina. Tog dana se sjati pola Hrvatske u Vukovar… ali niko ne želi i neće da shvati da godina ima 365 dana i da Vukovarci žele da žive kao i svi drugi, kao i sav normalan svet. Da su to uvažena gospoda iz vladajuće strukture htela onda bi odavno pomogli da se obnove kombinat „Borovo“, „Vuteks“ i „Vupik“ i da ljudi imaju gde da rade i od čega da žive… I ovde, na ovom mestu ću reći, bez ikakve brige i rizika da će mi neko zameriti da sam pretenciozan ili narcisoidan, da bi bilo milion puta bolje i dostojanstvenije da su tog 18. novembra pustili mene da u ime svih žrtava kazujem pesme „Noć avetinjske volje“, „Ako se mrtvi jednog dana vrate“ i „Mrtvi su jedini svedoci“, nego što su napravili patetični teatar sa ispraznim estradnim nastupima desetak sveštenih lica i srebrnokose premijerke, te umišljene „Gvozdene lady“ i osvedočenog mizantropa. Vukovar je grad koji će neizbrisivo ostati u mom srcu, u mojoj duši i mojim mislima. I ja mu od srca želim, i njemu i njegovim stanovnicima, bolju budućnost… ali, na žalost, dok se država ovako maćehinski i licemerno odnosi prema Vukovaru, ne mogu odgovoriti da i vidim da će ta bolja budućnost uskoro i doći…

SKD Prosvjeta, koje se diči bogatom izdavačkom delatnošću, do sada nije pokazalo interes da objavi vašu knjigu u Hrvatskoj? Da li je razlog tome i javna polemika koju ste svojevremeno vodili s čelnim ljudima Prosvjete? Da li im i danas, i šta, zamerate?

Nikada nije bilo nikakve polemike između mene i čelnih ljudi SKD „Prosvjeta“. Ja sam samo 2001. godine napisao za beogradske dnevne novine „Borba“ tekst pod nazivom „Vukovar, grad torzo – deset godina posle“ u kojem sam dao hiperrealnu sliku kako je Vukovar tada izgledao, šta se u njemu do tada uradilo, a šta nije, ko se u Vukovar do tada vratio, a ko nije… U tom (kon)tekstu sam se pozabavio i ljudima koji su se bavili i srpskom kulturom u Vukovaru, ali i u celoj Hrvatskoj. Za novac koji su godišnje dobijali iz hrvatskog budžeta mogli su da štampaju svake godine po sabrana dela jednog velikog srpskog pisca i to u zlatotisku, ali, eto, nisu… Možda nisam bio prijatan za nečije uši, možda sam bio isuviše britak i oštar za pojedine sujete koje i dan danas „vedre i oblače“ na istim pozicijama (i mogao sam isti tekst objaviti i ove godine bez da menjam i jednu zapetu, jedino što bi naslov sada bio „Vukovar, grad torzo –dvadeset godina posle“)… ali jedno je stoprocentno izvesno: ja u tom tekstu nisam izrekao niti jedan jedini netačan podatak, zbog toga je logično što je izostala ne samo polemika, nego i tužba… jer da sam ja rekao bilo šta što nije tačno nemojte sumnjati da bi mi ne samo replicirali i polemisali, nego bi me sigurno i tužili za klevetu. No, pošto nisu imali osnova za tako nešto onda su primenili recept estetskog egzorcizma i zatvorili su mi sva vrata koja su mogli oni da zatvore tako da nikada nisam mogao da objavim knjigu u SKD „Prosvjeta“ do današnjeg dana, niti sam mogao da dobijem nagradu „Sava Mrkalj“ (koju oni dodeljuju) iako su je u ovih poslednjih deset godina davali nekim drugim intelektualcima sa mnogo manjom i tanjom biografijom nego što je moja. Ne verujem da će se po tom pitanju nešto promeniti u skorijoj budućnosti. Dakle, ostaje zaključak: mogao sam objavljivati u najznačajnijim srpskim i inostranim izdavačima kao što su „Matica Srpska“, „Rad“, „Prosveta“, „Bagdala“, „Dereta“, „La Vallisa“, „Vannelli“ ali ne i u SKD „Prosvjeta“; mogao sam dobijati najprestižnije srpske i inostrane nagrade kao što su „Isidora Sekulić“, „Rade Drainac“, „Matićev šal“, „Milan Bogdanović“, „Vannelli“, „Hubert Burda“, ali ne i „Sava Mrkalj“… Ipak, sve je to ostalo na lokalnom nivou. S jedne strane sam doživeo sudbinu čuvene pesme Duška Trifunovića „Po meni se ovde ništa neće zvati“, dok sam s druge strane doživeo da me Evropa i svet i priznaju i prevode i nagrađuju. Ko je ovde lud, obmanjen ili zakinut… kao i uvek… vreme će pokazati… Da li im nešto zameram i opraštam? Pa ja i da to hoću nisam u poziciji jer ja nisam Bog… ja sam samo Bognar…

Ističete da se bavite poetikom, a ne politikom, da vas politika ne zanima i da nikada više nećete izaći na izbore. Kada bi svi tako razmišljali, državama i narodima bi, verovatno, vladali pesnici, a ne državnici. Bi li onda svet u kome živimo bio bolji?

To zaista ne znam, ali znam da se veoma ponosim što u svetu vladavine Homo Politicusa, mogu za sebe reći da sam u emotivno-misaonom sklopu stoprocentni Homo Poeticus. Ovom prilikom blagodarim roditeljima na tako uzvišenom poklonu…

Biti profesionalni političar danas je najunosnije zanimanje. Od politike se živi lagodnije i ugodnije nego od umetnosti. S obzirom da su iza vas tri decenije profesionalnog bavljenja književnošću da li bi i danas, da se kojim slučajem vrati to prošlo vreme, izabrali isti put?

Apsolutno. Ne bih ja tu ništa menjao, jer kao što kažem u svojoj pesmi „Moja misija je čista”: Učenik sam albeda, aure, alhemije… Između puta potpune predaje i puta popločanog odricanjem (za)uvek biram ovaj drugi… Moja misija je uzvišena molitva sazvežđa ispod kože, peludni otisak zapisa iz vetra, novo raspeće u lavirintu kruga… Moja misija je čista… Moj patrijarh je Zen mistik, gotovo skrivem u polusenci, uz kojeg se priljubljuje svetlost i predumišljaj nepoznatog. Moj patrijarh je nomad beskraja – mnogostruk kao svemir, samorodan, nezavistan, nepotkupljiv, slobodan: kod njega se ne zna gde prestaje ponos, a gde počinje hrabrost… Moja misija je čista… Moja misija je večita sumnja u sudbinu palih anđela, u razloge njihovog pada… Moja misija je zapanjujuća jasnoća neizgovorenih reči… Moja misija je albedo, snažan kao libido… kao stampedo… Moja misija je istovremeno i čista… i eterična… i vrela… i bistra… kao vazduh, kao vetar, kao vatra, kao voda…

Smatrate li da je poezija danas marginalizovan i potcenjen književni žanr?

Svedoci smo da su kultura i umetnost najveće žrtve u takozvanoj tranzicionoj Srbiji iliti Srbiji u tranziciji, jer se u njih ulaže manje nego ikad. Pa ako se nekad govorila ona izlizana floskula „da je kultura u našem društvu poslednja rupa na svirali“ šta onda reći za samu poeziju nego da za nju više ni nema mesta na toj „svirali“. Pesnik je potpuno neprilagođen u Srbiji, baš kao i vegetarijanac u zemlji roštilja; u zemlji Srbiji iz koje je, baš kao i onomad iz Platonove države, poezija proterana na velika vrata.

Šta priželjkujete i planirate u Novoj 2012. godini i šta je novo u vašoj kući od slova?

Pošto u 2012. godini obeležavam tri decenije profesionalnog rada želja mi je da u njoj objavim Izabrana dela u šest tomova koja bi činili knjige „Elizejska trilogija“, „Albedo, Aura, Alhemija“, „Novo raspeće“, „Ejdetske slike“, „Fotografije glasova I i II“ i „Tečni kristal“. Ovo ne iznosim samo kao pustu želju pošto postoje naznake da je realizacija navedenog projekta gotovo izvesna.