On je nomad beskraja, neumorni putnik kroz volšebna sazvežđa ispod kože. On traga za zapanjujućom jasnoćom neizgovorenih reči, predano prikuplja zapise iz vetra i kroti senke. I, njemu je lako da verse niže. On je Zoran Bognar. Pesnik.

Pisac, urednik u Grafičkom ateljeu „Dereta” i predsednik Fonda “Ars Longa” Bognar obeležava trideset godina trajanja na književnoj sceni na najlepši mogući način: Izdavačka kuća „Draganić” počela je sa štampanjem njegove Poetske trilogije pod nazivom “Albedo, Aura, Alhemija” ( 99 pesama o zapanjujućoj jasnoći neizgoverenih reči).Gotovo u isto vreme kada ga je „obuzela poezija” počeo je Bognar da „živi život vegetarijanca u zemlji roštilja”. U razgovoru za Bilje & Zdravlje, jedan od najprevođenijih i najnagrađivanijih pesnika, o čijem je književnom delu objavljeno više od 200 eseja, kritika, studija, pa čak i i jedna monografija, priseća se dana kada je prestao da jede meso:

– Bilo je to 4. aprila 1986. godine kada sam pročitao knjigu “Vegetarijanska ishrana” Julijana Bora, tadašnjeg predsednika Svetske asocijacije vegetarijanaca. Tada sam shvatio šta sve čovek jede a ne bi trebalo, i koliko se na jednom gramu nekog mesa nalazi štetnih bakterija. Posle toga nisam imao više želju da jedem meso i proizvode životinjskog porekla. Nagradio sam se odricanjem. Utoliko lakše sam postao vegetarijanac pošto je i moj rođeni brat Edi godinu dana pre mene prešao na vegetarijansku ishranu.

Kako je bilo biti vegetarijanac na Balkanu u to vreme?

– Tada je bilo potpuno svejedno da li ste vegetarijanac na Balkanu ili u nekoj zapadnoj zemlji jer nas je bilo veoma malo. Veći broj vegetarijanaca tada je uglavnom živeo u Indiji, Kini i Japanu. U ostalim zemljama “vodili” su vegetarijance kao statističku grešku, iako je takva ishrana neuporedivo zdravija od mesne ishrane. Ne kaže se bez razloga da kada pokosite travu ona miriše, a kada ubijete životinju ona se usmrdi… Takođe, najveći umovi u istoriji čovečanstva bili su vegetarijanci (Leonardo da Vinči, Nikola Tesla, Edison, itd)… U nekoliko reči: nije lako, ali, nakon što sam se nagradio odricanjam, lepo je biti vegetarijanac u zemlji roštilja…

Koliko se menja pogled na svet u ishrano bez mesa?

– Kažu, kada bi svi ljudi na svetu bili vegetarijanci da uopšte ne bi ni bilo ratova, što ima logike, jer unošenjem tuđe krvi u sebe istovremeno stvarate žeđ za novom krvlju… Vegetarijance karakterišu sasvim suprotne odlike kao što su plemenitost (nasuprot varvarstva), pacifizam (nasuprot kanibalizma), itd…čovek ni anatomski, a ni po Bibliji nije programiran da bude mesojed nego vegetarijanac.

Pred kojom hranom ne možete da se suzdržite?

– Imam mnogo toga što volim da jedem ali prevashodno žitarice, sve vrste voća, salate (posebno grčka i rukola), zapečeni pasulj u rerni, sojine šnicle i medaljone, zapečene paprike sa sirom u belom vinu, pirinač, potaž od bundeve, supu od koprive, polusušeni paradaiz, masline, i tako dalje…

Sedenje, pisanje, kompjuter…Šta je tome protivteža?

– Šetnja, meditacija, masaža… slušam ambijentalnu muziku, radim najelementarnije fizičke vežbe, svakodnevne, u šta ubrajam trbušnjake na mojoj nezaobilaznoj spravi AB rocket, sklekove, vežbe bicepsa i tricepsa sa utezima koje imam u kući, leđne mišiće i istezanje. To mi je neophodno kako bi sačuvao prevashodno kičmu, ali i kompletnu fizičku formu. Žao mi je što nemam više slobodnog vremena da idem i na plivanje, to bi bio pun pogodak…

Da li su priznanja koja ste dobili, a bilo ih je prilično, opterećujuća ili olakšavajuća za vaše stvaralaštvo?

– Svi navedeni podaci moje biografije za mene su obavezujući da se u narednom periodu ne bi smelo ispod toga… i prema tome imam izuzetnu odgovornost. Ali kada smo kod nagrada, vrlo često se dogodi da nagrade, u igri bogastva srpskog jezika, postanu nagrde, i da vam u stvari donesu mnogo više neprijatelja i neprijatnih trenutaka nego iskrenog priznanja, što je opet vrlo karakteristično za našu sredinu u kojoj vam mogu sve oprostiti osim uspeha…

Da li pisac može da stvara i ako ne dobija priznanje?

– Lično mislim da je najveća piščeva nagrada da piše i da ga ne napuštaju inspiracija i kreativan mir. Sve ostalo pripada intelektualnoj bižuteriji i podsmehu vrednim filigranima sujete. Ipak, setimo se samo koliko ima sjajnih knjiga koje nikad nisu nagrađene, ali isto tako, i koliko je, najblaže rečeno, prosečnih knjiga dizano u nebesa i nagrađivano svim mogućim nagradama, a danas ih više nigde nema, niti ih se iko seća. Knjige su potpuno samostalna bića, žive nezavisno svoj život i imaju svoj put. Obično kažem: knjige su biografija pisca, a nagrade biografija knjiga.

Šta čitate? Šta najviše volite da čitate?

– Ovih dana, u svojstvu urednika i predsednika žirija, čitam rukopise pristigle na Deretin konkurs za neobjavljeni roman. Inače, najviše volim da čitam anglosaksonsku i hispanoameričku književnost…

Šta najviše volite kod drugih ljudi?

– Spontanost, iskrenost i dobru auru…

Šta je za vas sreća?

– Biti pesnik… I biti to u Srbiji…

Šta je za vas nesreća?

– Imati takvu sreću…

U šta verujete?

– Verujem u Put svetlosti, u Mir Božji, u svoju kćerku, u ljubav, u Boga, kralja i otadžbinu.

Kako biste definisali ljubav?

– Kao peti element bez kojeg života nema… Ili što bi rekao Merime: prvi dan ljubavi je i poslednji dan razuma..

A, najveće iskušenje je…?

– Ljubim sva iskušenja koja su mi suđena. Njihove žrtve čine me slobodnim iako ne znam ni gde su im logori, ni gde su im grobovi, ni ko su bili robovi, a ko bogovi… Ljubim sva iskušenja koja su mi suđena u slavu stvarnog života koji se svakodnevno, i božanski i satanski obrušava na nas.

Kada ste bili najradosniji?

– Kada mi se rodila kćerka Luna.

Kada ste bili najtužniji?

– Kada sam 1991. godine odlazio iz do temelja razrušenog Vukovara misleći da se više nikada neću vratiti u rodni grad.

Šta je vaše najveće blago?

– Čisto srce i bistri um.

Da se ponovo rodite kakav biste životni put izabrali?

– Pitanje je da li uopšte mi biramo put ili put bira nas. Ali ne bih imao ništa protiv da imam isti životni put kao što sam ga imao do sada…

Šta ste kao dete želeli da budete?

– Pekar, lekar, apotekar… naravno, šalim se. Hteo sam da budem muzičar…i bogami i bio sam to neko vreme…

Ko je bio junak vašeg detinjstva?

– Bilo ih je nekoliko, u prevodu svi članovi grupe Pink Floyd: Roger Waters, David Gilmour, Nick Mason, Rick Wright, a ranije i Syd Barett.

Da li se sećate prve životne lekcije koju ste naučili…?

– Otac mi je još u predškolskom dobu govorio da sve što radim radim sebi, tako da mi je još u najranijoj mladosti probudio i svest i savest, tako da nije bilo potrebe da me dodatno kažnjava tadašnjim konvencionalnim kaznama u vidu batina ili kojekakvih zabrana. Kada god bi mi otac ponovio tu rečenicu „sve što radiš sebi radiš“ bilo bi mi i gore i delotvornije od bilo kakvog šamara ili neke zabrane…

Opišite najlepši trenutak u svom detinjstvu.

– Kada sam prvi puta, u selu Tomingaj u Lici, kod dede Milana, uzjahao konja.

Koji je bio najtužniji trenutak iz tog doba?

– Kada mi je umro deda Milan.

Koja vam je bila najveća greška u životu?

– Koja god da je… ako sam je već napravio i preživeo, onda sam dobro prošao.

A koji je najbolji potez ?

– Bilo je sijaset dobrih poteza s kojima se ponosim, ali mislim da najbolji potez u mom životu još uvek čeka na mene…

Šta može da vas nasmeje?

– Dobar vic, sopstveni lapsus, bilo koja epizoda serije «Mućke», crtani romani «Alan Ford»…

Šta može da vas rasplače?

– Bol i tuga moje kćerke, dobra knjiga, film ili pozorišna predstava…

Zbog čega se najviše kajete?

– Zbog toga što 1991. godine nisam s porodicom otišao iz rodnog grada Vukovara pre nego što se zaratilo, nego smo kao poslednji naivci mislili i verovali da se takva tragedija ne može dogoditi na kraju drugog milenijuma… tako da smo ostali u tom paklu i bukvalno doživeli sudbinu glinenih golubova.

Šta vas plaši?

– To što se ne bojim ničega.

Da li ste ikada imali želju da nekog udarite i zbog čega?

– Jesam, kao i sav normalan svet… Bilo je milion razloga za tako nešto. No, pravo pitanje bi bilo da li sam ikada to i uradio…

Koju pesmu uvek rado slušate?

– «Hey you» od Pink Floyda.

Koju knjigu biste poneli u osamu?

– «Terra Nostra» Karlosa Fuentesa.

Koji vam je najomiljeniji film ili pozorišna predstava?

– Gotovo svi filmovi u kojima je igrao Al Paćino. Pozorišna predstava: svakako Šekspirova «Ukroćena goropad».

Koji je vaš najveći talenat?

– Da bez ijedne izmenjene reči znam mnogo o nepoznatoj osobi nasuprot sebe.