UTOPLJENIK
Nema izgleda. Nema ni trunke izgleda da se iskopam iz situacije ove. Oko mog života okovano je more, okovano je pravo bodljikavo more. Ono me guši, steže mi vrat, krade mi snagu, nudi mi rat... Ne mogu da ga prihvatim, jer nisam za to spreman, voda oko mene, ispod mene i u meni, postaje prava nepodnošljiva neman. U oku mome nađe se zemlja. Zadnje trunke snage usmerih prema njoj. Iznad moje glave jato sretnih roda. Još jedan zaveslaj... Još jedan... do obale koja ne postoji, čitav svet postao je voda... Vukovar, 1984. PACTA SUNT SERVANDA Ako se baš moraš roditi, rodi se... Samo pre nego što te oslobode nevinosti koju nosiš u sebi shvati da od jednosmerne ulice ne možeš napraviti auto-put. Ugovori se moraju poštovati! Život je hladna soba i treba je grejati. Život je jedan veliki party koji dolazi neposredno posle tvog rođenja, sa prepunim tacnama uvek novih saznanja. Ne prolazi frigidno pored njih. Okusi zalogaj svake enigme i glas harizme će ti otkriti istinu: preživeti je najvažnije. Prana je jedina stvar na svetu koju ne možeš sebi priuštiti da izgubiš. Prana dolazi i odlazi sama, zavisi o zaslugama. I to piše u kratkotrajnom ugovoru rođenja i groba. Imaš ceo život da se zabavljaš i celu smrt da se odmoriš. Pacta sunt servanda! O, kako je divno leći u krevet i prekriti se mrakom... Vukovar, 1987. NEODOLJIVI MIRIS SMRTI Neodoljivi miris smrti jasno stavlja na videlo ogromni jaz između sveta izobilja i sveta u kome nema ničeg svakodnevnijeg od svakodnevnog umiranja. Neodoljivi miris smrti, poput vučjih očiju iz tame, ćuti i vreba čekajući svojih pet minuta kad će konačno postati gospodar gluvog doba. Neodoljivi miris smrti uvlači mi se u sluzave nozdrve i poklonivši mi nebeski relaks uzima me u naručje svoje. Neodoljivi miris smrti, taj božji dar nama grešnicima, jedina je stvar koja stoji na putu između života i udobnog groba Slavonski Brod, 1985. POHVALA LUDOSTI Šta osećaš dok gledaš novac koji se kotrlja kroz halapljive dlanove poput lavine, znajući da se lavina kotrlja samo nizbrdo... Šta osećaš dok gledaš pregaženog čoveka koji je kroz sve ove lažne vekove postao samo kulturni objekt..., nalik šahu ili Kipu Slobode! Šta osećaš dok te vlastiti vrisak budi iz sna i dok gledaš u ogledalu na smrt preplašeno lice orošeno hladnim znojem... Šta osećaš dok čitaš članak o naručenom ubistvu, i da li se ikad pitaš: Kome je još važno ko se ovde Alahu klanja, a ko moli Hristu... Vukovar, 1989. SUTON Kao odbačeni prosjak kojeg ništa ne nadahnjuje, koji ne veruje ni u Isusa Hrista, ni u nešto što je veće od duše, lutam okolo u usamljenu zoru, u napušteno vreme, u odbačene sate... Kao odbačeni prosjak koji je i čovek đavolji i čovek božji, ničiji sluga i ničiji večno, okružen praznim ulicama i grobnom tišinom, okružen soliterima, spomenicima samoće, gospodarim prostorom, napuštenim svetom. I dok sledim tragove, stopala smrti, uživam u osećaju što sam jedini na svetu, istovetan sa sudbinom, istovetan s Bogom, daleko od istine, daleko od laži... Borovo, 1991. NOĆ AVETINJSKE VOLJE Na toj zemlji oduvek su živeli Ljudi čistog Srca. Grad je vekovima bezbrižno spavao ispod otvorenih prozora. Nije bilo sirena paranoje. Nije bilo uzbune spoznaje. Ničeg sem uobičajenog sudaranja zaslepljenih oblaka sa ponosnim dimnjacima. Ali, jedne večeri, čini mi se da je baš bila Noć Avetinjske Volje, veliki snopovi žarke svetlosti prešli su preko zidova nevinih soba. Bilo je već kasno da bi se prozori zatvorili. Grad je doživeo sudbinu izgubljenog jagnjeta pred hordom razjarenih vukova. Ulicama su odjekivali snažni koraci. Oni su stigli... Svetlost baklji, poput plamenih jezika, bacala je njihove senke na beli zid u dnu sobe. Ulazili su kroz prozore jedan po jedan. Lica su im bila različita, slabo vidljiva u senci, ali kod svih se primećivala velika mržnja i strah. Oni nisu postavljali nikakva pitanja. Kao smrtonosni insekti rušili su i palili sve pred sobom: majke, očeve, braću, sestre, prijatelje, kuće, fabrike, škole, biblioteke... Oni su zapalili i Bibliju i Kuran i Talmud... Oni nisu nikog poštedeli. Spalili su i Sokrata i Isusa i Budu. O Bože, kad bi mi još samo jednom mogao pokloniti snagu njihovih glavnih junaka da vratim gradu žamor ulice u napukle vene, da vratim prijateljima izgubljeni dah i duh, da vratim očeve dečijih osmeha i majke nežnih uspavanki, da vratim braću neiscrpnih izvora i sestre toplih postelja, da vratim jevanđelja i psalme na stranice večnosti, da probudim Novog Patrijarha Dobre Volje, da zaustavim kolone mrtvih i pokažem im kako da meditiraju na svojim uskrsnućima, da vratim u kuće Lazarevo srce, da vratim gusti dim u ponosne dimnjake, da vratim spaljene stihove na Nove stranice istorije... O Bože, kad bi još samo jednom... Na toj zemlji oduvek su živeli Ljudi čistog Srca. Grad je vekovima bezbrižno spavao ispod otvorenih prozora. Nije bilo sirene paranoje. Nije bilo uzbune spoznaje. Ničeg sem uobičajenog sudaranja zaslepljenih oblaka sa ponosnim dimnjacima. Ali, jedne večeri, čini mi se da je bila Noć Avetinjske Volje, veliki snopovi žarke svetlosti prešli su preko zidova nevinih soba, ali, već je bilo kasno da bi se prozori zatvorili... Beograd, 1992. NIŠTA VIŠE NIJE KAO PRE Ništa više nije kao pre. Beli oblaci odavno se ne pojavljuju iznad našeg grada. Plameni jezici proklete zemlje spalili su kuće, prijatelje, bioskope, prošlost... Više se od crnog dima ne vidi horizont opreza. Majka je pokušavala da se smiri uz pisma koja je čuvala godinama. Ali, kako bi koje otvorila, primetila bi da su sa hartija vremenom pootpadala sva slova. Njeni isprekidani krici, kao vidljiva kob, bušili su dim koji je iznad patnje produžavao svoju ravnodušnu krivulju. Nije li sve moglo biti drugačije? Kome je smetao lavež razdraganog kuvasa? Poreklo... koren... suština... nestali su zauvek. Kao da su ubili Patrijarha Dobre Volje... Vidi se da su mnogo razmišljali kako da se preruše u krvožednu jagnjad koja će preklati dobroćudne vukove. Pre nego što sam otišao zauvek bacio sam poslednji pogled, očiju punih suza, na Grad Svetog Korena. Uz ruševine su šetali ljudi-torza, ljudi-ruševine, ljudi bez ruku, ljudi bez očiju, ljudi bez mozga... Ostali su tako, nasred pločnika, nepomični, spremni za borbu, ljudi koji tako pedantno neguju svoju biografiju... Beograd, 1992. KLESARI KAMENE KOLEVKE Nije više junaštvo izvaditi mač iz kamena, izvaditi žar iz plamena. Sad junaštvo je izvaditi oči iz kamena, izvaditi srce iz kamena, iz kamena izvaditi plamen, izvaditi dušu iz kamena, iz kamena izvaditi kamen i klesati ga klesati i klesati ga klesati i ples na kamenu otplesati sve dok ne postane prah. Sad junaštvo je najveće iz kamena izbiti dah... Beograd, 1992. AKO SE MRTVI JEDNOG DANA VRATE Ako se mrtvi jednog dana vrate, nikad više ništa neće biti isto, nikad više nasilje neće pobediti razum. Otvoriće škrinju poput otvorenog neba nudeći nam vrhovni dosije i dokaze grube. Ako se mrtvi jednog dana vrate, nikad više ukaljane ruke neće izgledati čisto, nikad više jauk neće nadjačati šum. Otvoriće nam oči da gledamo kako treba, da shvatimo da vrat i nož ne mogu da se ljube. Ako se mrtvi jednog dana vrate, nikad više korov neće biti cveće, nikad više u dečijim vrtićima grob do groba. Njihove siluete zaustaviće krike, njihove reči dobiće prednost. Ako se mrtvi jednog dana vrate, nikad, o Gospode, nikad više neće pesnik biti glasnik gluvog doba. Kroz ramove izleteće zarobljene slike i boje će dobiti svoju pravu vrednost. Ako se mrtvi jednog dana vrate i bace nam pred noge svoje posmrtnice, te lične karte sa nebeske njive, nikad ih više nećemo pustiti da odu u smrtni vihor da ih ponovo vrti. Ako se mrtvi jednog dana vrate, primetićemo da svako od njih ima nasmejano lice, jer oni su hteli još dugo da žive. Oni će razbistriti svaku mutnu vodu, otkriće nam krivce za njihove smrti. Ako se mrtvi jednog dana vrate, poneće sa sobom Novo sveto pismo i održaće živima svetoliku misu. Već sad čujem kosti kako škrinju grebu i žele da izrone kroz natopljenu zemlju. Ako se mrtvi jednog dana vrate, bićemo sa njima, mi što sada nismo i oni što nikad povredili ih nisu. Mnogi obeščašćeni tada moći će gledati ka nebu, a mnogi slavljeni moraće gledati u zemlju. Beograd, 1992. FOTOGRAFIJA DRUGA, GLASOVI TIŠINE Bardolfe, donosim ti pustinjski pesak, nošen snažnom, iznenadnom olujom, da popuniš ćupove onostrane znatiželje. Donosim ti kovčeg prepun bizarnih stvari: portrete nekog drugog vremena, uhvaćenu senku dima, pohotne glasove mumificiranih govornika, samo da bi mi rekao šta misliš o mojoj sposobnosti da te reprodukujem. Da, znam, pre no što me sustigne senka marazma, urliknućeš iz dubine sna boju moga tela. Tada ćeš sve što sam ti donela baciti u maticu reke i vratiti se sa velikim oblim kamenom straha u naručju. Nosićeš ga tamo gde mu je mesto, da ga položiš i budeš srećan. A kad prođe neko vreme isisaću san iz kamena pustinjske oluje. ^ekaćeš me da se pojavim u dvorištu tvoga straha. Ja neću doći. Moći ćeš samo, ponekad u nekom voćnjaku, čuti kako mislim na tebe s one strane vazduha, svugde u svemiru gde postajemo isti... Beograd, 1993. FOTOGRAFIJA TREĆA, GLASOVI SAMORODNOSTI Bardolfe, kad sve krene naopako i svi potraže neko svoje utočište, pogledaj put dežmekastih oblaka, jer tamo nema zakrčenosti. Čini mi se da ne razumeš umor koji te opseda sa zaraznim mirom. Na zidovima dendizma nikad nije bio ispisan grafit: IZVOR SAMORODNOSTI JE NEPRIPADANJE NIKOME! Krenuvši unatrag idi napred i nikad ne zaboravi da desni zaveslaji vuku čamac ulevo... Beograd, 1993. FOTOGRAFIJA OSMA, GLASOVI SUMNJE Kad prvi put prođeš duž ogromnog stepeništa praznine i bilo kakvo poređenje prihvatiš kao deo svojih misli probodi ono što ostali ne vide, iscepaj stvarnost, poruši okove. Nikom još nije uspelo da uradi nešto tako ogolelo, nešto gde stvari moraju da naiđu na svoje uništenje. Stvori ono što ne postoji, uradi ono što nikad nije rađeno. Znam, tvoja hrabrost je labilna i razumem da ponekad postaješ marioneta nesigurnosti, ali, nije li, ipak, svako poverenje sagrađeno na temelju sumnje... Beograd, 1993. BOGOVI ATEISTA Ljudi su do sada verovali u sve i svašta, ali samo do onog trenutka dok su mislili da od toga imaju koristi. Postojali su ljudi koji su verovali u Feniksa, u Svetu kravu, u Isusa, u Budu, u sudbinu, u istinu, u čast, u bol, u patnju, u etnički čist narod... Postojali su ljudi koji su verovali samo u sebe i samo sebi, ali najzanimljiviji od svih su oni koji veruju da ne veruju ni u šta. Postoji li veći paradoks na ovom trulom svetu od ljudi koji za sebe kažu da su ateisti, a žive kao bogovi... Vukovar-Beograd, 1989-1995. PROTOKLEPSIDRA I Za Vukicu Mikaču Između bezgraničnih zidova drveća i daljina koje se stapaju sa noćima, između neba gde se pojavljuju zvezde svetlije od vatre i prekomerne snage gašenja dana, smenjuju se godišnja doba u našim životima, a mi nismo ni svesni da smo samo umorni putnici koji, igrom slučaja, zajedno putuju po meandrima vremena. Gde se nalazi Knjiga Prostora u kojoj je zabeleženo bekstvo u kristalna zrnca peska... O, Protoklepsidro, proždrljiva moruno, ti što u svojoj utrobi drobiš nestale gradove - histrione prekookeanskih duša, vijadukte Ovostranog i Onostranog, ti što bespoštedno topiš mauzoleje svetih fragmenata, reci, gde skrivaš testament iskona. Reci, ko je Točak Večnog Kruga ograničio i ponizio lošom karmom: večno se vraćati, a znati da se ne možeš vratiti; znati da nestaješ, a želeti ići samo napred; ići napred, a znati da je svaki kraj samo novi početak; počinjati iznova i iznova, a znati da su vremena uvek ista i da se samo smenjuju filistari kojima je svet sačinjen od kazni i nagrada vredniji od sopstvenih duša... O, lakomi svete, ako je uopšte imaš, gladan sam tvoje svetle strane. Oživi svoje, vekovima umrtvljene, svetionike, nek nam napokon osvetle introvertne zastave što vijore na Trgu Postanja; nek nam sjedine tela i senke, te disharmonične ptice rugalice što nervozno lete ka oblacima hedonizma poput ishitreno izgovorenih misli; nek nam vrate u krvotok auru mrtvih vajara... Gledaj, hodočasnici se i dalje ispovedaju. Prema položaju Sunca i Meseca određuju vreme obreda. Uz miris blagostivog tamjana donose nam spoznaju da ne postoji ni početak ni kraj, ni utvara ni strah, ni beda ni sjaj, ni poslednji dah...; ne postoje čak ni zločin ni greh, ni moj ni tvoj, ni bol ni podsmeh, ni kontrolni broj; ne postoji ni nevera ni prevara, ni moć ni vlast, ni granice ni zakoni, ni moral ni čast... Postoji samo zatvoren krug: vreme i prostor ko zemlja i plug; lepota Ništavila, ognjena peć, prostranstvo i prisustvo, tišina i reč... Pravi dijalog je samo s Bogom. Pravi dijalog je sa samim sobom. O, Protoklepsidro! O, Oče, Sine, Sveti Duše, kako živeti a znati da je vreme jedini prostor za koji se vredi boriti. O, Enigmo Sveta, epifanijo drevna... Tražiti celinu u onom što je porozno, pronaći ključ sopstvenog trezora. Tražiti neprolazno u onom što je prolazno, pronaći Put duhovnog jezera... Beograd, 12.4.1998 (Fragment iz poeme “Novi čovek”). PROTOKLEPSIDRA II Kažem: vreme je jedini prostor za koji se vredi boriti; gordi Big-Ben u grudima hodočasnika. I kažem: vreme je u nama prostor, rastuće ništavilo, ničija zemlja, odgovor na pitanje bez reči... Senka zna, vreme poravnava granice, otključava mrakove; u utrobi Vrhovnog ^asovnika čuva nestale gradove: Vavilon, Tir, Kartaginu... Eto, u ovom trenutku Venecija se preobražava u akvarijum. Njene drevne temelje proždiru svevremene morune i Trg Svetog Marka, izgrižen solju gordih sekundi, postaje milenijumski paradoks. Samo će još vreme, ubitačno, živeti na tom praznom trgu: minuti će postati faraoni tog večnog kruga zveri koji poprima karakter večnosti kao da više ništa ne mora da se dogodi u tom svetu jednosmernog proticanja. Kako to da se život sveo na otmeno podnošenje torture časova? Nije li čas što otkriva da nebo menja boju samo glasnik noći koja prethodi požaru nevidljivog zbivanja? Zar podnositi jaram ove barijere života podignute pred barijerom divovskih kazaljki znači samo još bolje razumeti kakva je priprema za ropstvo ovog svevremenog utamničenja? Pritešnjeni sporošću njegovog proticanja, poput glave zveri u klopci, dani su postali estetski klonirani... kao da ništa nije moglo da umakne toj indigo metamorfozi. Svaku novu misao uništili su ti samodovoljni gorštaci: buknulo je neukrotivo poniženje Hominisa priklještenog sopstvenom sudbinom. Senka zna, vreme poravnava granice, otključava mrakove; u utrobi Vrhovnog ^asovnika čuva nestale gradove... Tivat-Beograd, 1998. (Fragment iz poeme “Novi čovek”) USAMLJENOST Postoji svrha i dobrog i lošeg, no, plašeći se ružnih stvari, propuštamo one dobre… Zvuči dirljivo, uverljivo i uvredljivo. Ta večna enigma: kome pripadamo, durskom ili molskom okruženju – donosi nam, na kraju, usamljenost kao blagoslov. Svi smo bar jednom prošli kroz šumu da bismo kasnije, ponovo, izašli na čistinu… Usamljenost je roditeljski sastanak s Bogom. Za nekoga je ona fizička bol, a za nekoga… prosvetljenje. Avala, 19-21.10.2001. GRAVITACIJA Ponos, to vam je sveta porodična grobnica, religija samilosti kojom rizikujete da veru jednog čoveka pretvorite u krstaški rat. Manastir je katedrala, sinagoga je džamija… Između neimara i osvajača popločan je put zaludnim simbolima čije se trajanje produžava iz jednog ciklusa u drugi. Mesec i krst, poput Sunca i Zemlje, jednakom silom se privlače, a, ipak, nijedno na drugo ne pada. Beograd, 1999-2002. GABRIEL, GEA, KRUG Na zamagljenom Gabrielovom bregu, preplašeni poput promrzlih košuta, drhtimo jedno nasuprot drugog. Krijemo se iza stoletnog stabla, tog drevnog svedoka mnogih pobuna vetrova, korenja i lišća. Neizvesnost nas čini nemoćnima. Oh Gea, samo raširi noge i nirvana će ti milostivo pružiti ruke… Gladni jedno drugog, poput vatre i vetra, ližemo smolu iz kore, iz uterusa, iz uva… Divlji i čisti potpirujemo vulkan – volšebni kaleidoskop, budimo ejdetske slike prodornije od R.E.M.-a, iz najdubljeg purpura oslobađamo se sebe samih i svakog sledećeg trenutka rađamo ponovo i ponovo… Gledaj Gea, nad Egiptom pada prvi sneg! Poput pretpostavke što tako lako prerasta u predrasudu rastemo jedno u drugom, zakucavamo se u utrobu, u kosti, u koru… U orgazmičkom kosmosu doživljavamo kosmički orgazam u kojem postajemo isti, u kojem postajemo jedno, u kojem postajemo krug. Beograd-Kairo, 2001. ALBEDO Postavimo stvari ovako: bio je to samo raskorak naših senki, jedna moguća istina o nemogućnosti komunikacije, intriga neumornog Mefistofelesa… O tajanstvena dino, pesmo Kaira, reci mi šta je to što ot(k)upljuje svu tvoju pažnju; otkrij mi na kojem jeziku sanjaš, na kojem vodiš ljubav… Albedo je jedini jezik koji priznajem, jezik kojim govorim, pismo kojim pišem, vazduh koji dišem, knjiga koju čitam… Albedo je esperanto! Albedo… kao libido, kao stampedo! On budi grešnika u svecu i pronalazi svetlost u boji… Stoga, ne odriči se svoga anđela čuvara, ne predstavlja on ni kamen oko vrata, ni kamen spoticanja, ni zloćudnog jahača tvoje senke… I ne zaboravi: jedini pravi bol je kad izgubiš ono do čega ti je najviše stalo! O Pesmo moja, ti si moje raspeće, moj Zen koan, moj kokain koji neumitno ubija ali kojem se neprestano vraćam da ga probam ponovo i ponovo… I kako sada odustati od svega, sjediniti se s Ništavilom, zaboraviti molitvu šume, kad toliko si me opustila i podigla do visoravni albatrosa, do ^etvrte ravni, da sam čak zaboravio i po vodi da hodam… Beograd, 2001. NURNBERG, PUZZLE Ako istrajavate na svom Putu neizostavno morate da naiđete na porodicu s kojom vas vezuje isti okean, nebo, kiša… O Aslane i Elke, pod vedrom jutarnjom svetlošću, kada su bronzana vrata nirnberške katedrale postala simbol pravih rajskih dveri, sjedinili smo naša srca u jedno telo, naše galaksije u jednu planetu. Već tada smo znali da zauvek će nas grejati i hraniti toplina vašeg doma i svi oni neobični obroci od šparoga i rabarbe, libanonska crna kafa, falafel i langenburška bela vina… Već tada smo znali da zauvek ćemo pamtiti našu decu, umusanu šumskim jagodama i ribizlama, kako ispred Direrove rodne kuće slažu puzzle; našu decu koja su nas blagosiljala saznanjem da više niko od nas ne može razmišljati u prvom licu jednine. Nurnberg, 1999. NA MORISONOVOM GROBU Bog je srećan, Morisone. I dalje se poigrava s nama kreirajući volšebne koktele od predumišljaja nepoznatog i lakomislenog prepuštanja slučaju. Iako smo se obojica molili bar za jedno neizmenjeno lice, verujući da svi znaju šta pod tim podrazumevamo, svet je (p)ostao mozaik bizarnih krhotina, mauzolej osrednjeg duha. Još jedan dokaz, Morisone, da Bog kad želi da nas kazni usliši naše molitve. Na celom Le Pere Lachaise, jedini grob, pored kojeg stoji policajac, tvoj je… Jedino neizmenjeno lice, Morisone, je onaj isti policajac, ono isto kontrolno oko sa svih tvojih urnebesnih koncerata. Bistu ti nije sačuvao, brate… Ona je davno ukradena. Umesto nje on nad tobom stoji postojan i hladan i poput kerbera verno ti čuva “miran” san. Pariz, 16. mart 2000. NAD NAMA LEBDI ELEKTRONSKA SENKA Više je nego izvesno: umesto oreola i harizme nad nama lebdi elektronska senka. Naši životi, naši zapisi iz vetra, pohranjeni su u virtuelnu memoriju, u akribijske čipove, u kodove hladnog lavirinta. Kompjuter, to kontrolno oko Velikog Brata, postao je i naš svedok i naš sudija, naša sudbina, prokletstvo i kletva. Svi smo astrološki (re)produkovani i poput laži bez posledice živimo život bez aure Beograd, 6.4.2003. U AURI SVETIONIKA KORENA Kažem: ko se u sebi nije lomio taj ne zna šta je celina, niti jedinstvo sa sveopštom istinom. U auri svetionika korena bežimo od sna nagoveštaja i svi se trudimo da ne doživimo bol koji ne možemo da prebrodimo. No, svako ima cenu svog izbavljenja. Beograd, 2002. MADONA VOLJENIH Kažeš: ostvari, osvoji, ljubi mladim srcem i dušom anđela; pravi život je ono što ti načiniš od njega… Oh, Madona, znam sve o iskupljenju, auri, strasti i požrtvovanju; o odricanju i opraštanju; ipak, najviše si mi govorila prisustvom i jasnoćom neizgovorenih reči… I kuda sad? I kako… kad priroda više ne trpi logiku usamljeništva; kad žudim za motivom koji asocira na pokret… Oh, Madona, ovde te sad duh tvoj menja, a ipak, prazno je Beograd, 2003. LJUBIM SVA ISKUŠENJA KOJA SU MI SUĐENA Kažem: ljubim sva iskušenja koja su mi suđena. Njihove žrtve čine me slobodnim iako ne znam ni gde su im logori, ni gde su im grobovi, ni ko su bili robovi, a ko bogovi… Ljubim sva iskušenja koja su mi suđena u slavu stvarnog života koji se svakodnevno, i božanski i satanski, obrušava na nas. Beograd, 2003. IRISH PUB Kažem: zapanjujuća je jasnoća koju imaju neizgovorene reči; u njoj nalazim pribežište i prikrivenu strast. O, večna kušnjo, u polumračnom Irish pub-u, u ulici Kneza Miloša, mazih se sa aurom srodne duše. Prilazila je stolu tako peludno, kao prvi udah plućima novorođenčeta, kao početak novog života… Tu nije bilo varijacija, ni pravila, niti reda. Celo njeno držanje bilo je strpljivo čekanje, bilo je magnetna sila između onih pored kojih prolazi i onoga kome prilazi. O, pozlaćeni Mefisto, tebi blagodarim u ime oreola i harizme zbog svega onoga što je trebalo da uradimo, ali nismo; zbog svega onoga što je trebalo da imenujemo, ali nismo; zbog svih prećutanih odgovora, a ipak datih Beograd, 2002. EPISTOLA OCU Pitaš me oče: Šta je usamljeni pesnik sa svojim sazvežđima ispod kože, sa svojim zapisima iz vetra u vremenu i prostoru, u lavirintu kruga? Lepota Ništavila, ništa više Beograd, 2003. EPISTOLA MAJCI Ne plači majko, nisam ja mrtav. Pesnici ne umiru i nisu smrtni. Stoga, ne pali sveću i ne ljubi mi čelo. Pesnici su mrtvi samo onda kad nadžive sopstveno delo Beograd, 2003. ALBEDO, AURA, ALHEMIJA Albedo, aura, alhemija… Albedo je moja crkva – uzvišena molitva sazvežđa ispod kože; aura je moja ikona – peludni otisak zapisa iz vetra; alhemija je moj krst – novo raspeće u lavirintu kruga... Moja religija je proces morskog cvetanja, totalna katarza od raznoraznih „mitesera, hematoma i malignih tumora”, u čast školjki potkožnih utopija, u slavu bisera potkožne kosmogonije... Moja religija je zapanjujuća jasnoća neizgovorenih reči, miris besmrtnosti, anakreontsko uznesenje, nada poslednje ejdetske slike... Albedo, aura, alhemija... Moja religija je večita sumnja u sudbinu palih anđela, u razloge njihovog pada... Oduvek sam vezan za njihovu zajednicu nekakvim maglovitim poverenjem, sazdanim od logičnih tvrdnji i slutnji, tako dubokih da su se zbog toga same protivile jednom za svagda datom objašnjenju... Albedo, aura, alhemija... Moj patrijarh je volšebni prestupnik, gotovo skriven u polusenci, uz kojeg se priljubljuje svetlost i predumišljaj nepoznatog... Moj patrijarh je nomad beskraja – samorodan, nezavistan, nepotkupljiv, slobodan: čisto srce, bistri um – makropsiha, meritum. Samo pesak pred nama, izazovni lavirint... Hodočašće: horizint, ništavilo, pustinja... Put svetla, vjeruju – Arkadija prizvana. Tragač, pogled unazad – znatiželja, refleksija. Senka nije projekcija, već duhovni blizanac – utočište, spoznaja, klonirani apostol... Albedo, aura, alhemija.... Kažem: moja religija je zapunjujuća jasnoća neizgovorenih reči; moj patrijarh je volšebni prestupnik, nomad beskraja; albedo je moja crkva – uzvišena molitva sazvežđa ispod kože; aura je moja ikona – peludni otisak zapisa iz vetra; alhemija je moj krst na kojem se svakodnevno razapinjem u lavirintu kruga i istovremeno pretvaram u zlatni prah... Beograd, 17. 9. 2004. DO POSLEDNJEG ČOVEKA, DO POSLEDNJEG IMENA Mnogo je oko nas malignih propovednika – kloniranih apostola koji nemaju nikakvu potrebu za samoposmatranjem. Tako je oduvek bilo i tako će zauvek biti do poslednjeg čoveka, do poslenjeg imena... Mnogo je oko nas onih koji lakomisleno i brzopleto, poput ishitreno izgovorenih misli, traže svoju ulogu u novom logu, zaboravljajući pri tom da tajna besednika zauvek ostaje u ušima slušalaca; zaboravljajući pri tom da je mudrost besednika istorija introvertnog sveta... Reči se izgovaraju naizgled prikočenim ritmom i postaju točak kome je dosadio obrt ili pak tkanina bačena s nepregledne visine, čija vlakna ne mogu naći tlo... Mnogo je oko nas proždrljivih pijavica i parazita koji život doživljavaju kao kontinentalni doručak: znaju da ne mogu da biraju, a dobijaju od svega pomalo... Tako je oduvek bilo i tako će zauvek biti do poslednjeg čoveka, do poslednjeg imena... Mnogo je oko nas onih kojima ništa nije sveto, koji ne priznaju nikakve zakone, ni ovostrane ni onostrane, a ipak su miljenici Vrtova Sunca. I ko su zapravo oni? Jesu li odista deca sreće i blagostanja ili su samo kopilad iz tog braka... Beograd, 2005. J.C. Kažem: od kad se ispred čoveka ne proteže senka pretka ništa više nije kao pre... Dalji tok nevidljivog zbivanja i samog opustošenog života pripada opet istom lancu, ali ne više i istoj strani... Sećam se našeg prvog susreta; čini mi se kao da je jučer bilo, a ne pre nešto manje od dva milenijuma. Tada sam vam govorio, a vi me pomno slušali, razumeli i sledili... A gde ste danas? U svetu falsifikovanih slika i osakaćenih istina, u duhovnim invalidskim kolicima, u duhovnoj komi... U moje ste ime činili mnoge stvari, više nedela, nego dela. U međuvremenu ste i njega iznakaradili. Danas me zovete ultramodernim žargonom: Džej Si!?? No, udaljavajući se od mog izvornog imena, udaljavali ste se i od svog vlastitog izvora, od sebe samih, od svog vremena, prostora, korena... Neverovatno je kako ste brzo zaboravili da osećanje za košmar raste što više čovek želi da postane sazvežđe, prostranstvo... i da samo alter ego može osvetliti tamnu stranu podsvesti... Neverovatno je kako ste brzo zaboravili da je put hodočasnika uvek isti, oivičen uvek istim iskušenjima lavirinta i da je drevni kamen uvek isto tvrd pod oteklim nogama nomada beskraja... Beograd, 2004. DODIR ALHEMIJE Kažem: ako govorimo, dvoje smo, ako ćutimo, jedno smo poput priče što svetlost po vodi piše... Snaga koja nas je dizala slabo je poznavala naše kosti iz kojih su svakodnevna preispitivanja isisala svu pranu i srž, jer govorila si: ljubav je kao odelo, vremenom se izliže, istanji, popucaju reveri, pocepaju rukavi, popada dugmad, a ispod (kao i uvek) goli smo i sami poput maglovitih izdaha promrzlog srndaća na snežnom polju, poput bestelesnih metafora artefakata Novog Svetla, novorođeno nevinih, blagosiljanih... O, večna kušnjo, život je tako kratak da bi se bavila sa mnogo stvari, ali i ne baš toliko da bi se bavila samo jednom... Pored tebe sam po prvi put osetio šta je to pravi život, a sada tražiš od mene da i dalje živim lažnim... O, bez tebe sam samo usamljeni ultrazvuk u sazvežđima ispod kože, u zapisima iz vetra, u lavirintu kruga; bez tebe sam samo torzo poput crteža svetlosti na vodi... Beograd, na Veliki petak 2005. SAGRADA FAMILIA Kažem: sve je moguće i nemoguće u istom trenutku; i kažem: samo mrtvi nemaju strah... Kažem: vazduh nam je poznat ali nije naš; i kažem: kad imamo sve, ponekad to izgleda kao da nemamo ništa... Kažem: porodica je otmenost senke Sunca. Na tom Točku večnog kruga počinje sve i završava se sve... i ponovo počinje sve i... I kažem: o kćeri, lunarna devojčice moja, kako sam samo bio srećan kad si se ti rodila; i kažem: kako sam samo bio ponosan što si me naučila da bi trebalo živeti samo za čudnovate trenutke, okupane mirisom tek pokošene trave... I kažem: od tvog rođenja svakodnevno ponavljam mantru srodnih duša: Familia! Sagrada Familia!; zbog tebe ljubim porodicu, svetu porodicu istovremeno i čistu... i eteričnu... i vrelu... i alhemičnu... kao vazduh, kao vetar, kao vatra, kao voda... Beograd, 16. 5. 2005. LAVIRINT KRUGA Kažem: ako zaista želite da mi se odužite onda vas ponizno molim: samo nemojte ništa da činite za mene... I kažem: u životu je sve kao kontinentalni doručak, ne možemo da biramo, a dobijamo od svega pomalo... I kažem: živimo u razimenovanim polisima s dušom mnoštva između zabrinjavajuće nebrige i usamljenog ohrabrenja, između povremenog življenja i svakodnevnog umiranja, među namernicima i nemarnicima, među nagrađenima i nagrđenima, među oružjem – zauvek ljudski ranjenom, među žrtvama bidermajera... I kažem: umiremo neshvaćeni u rodnim gradovima, u tesnacu između satane i sutona, bluda i zabluda, prokletstva i sudbine, između raskola i raspleta, lidera i dilera, bogova i robova... No, onaj koji veruje nalazi život i tamo gde ga drugi ne vide: u bolu, u tišini, u Propileju... I kažem: živimo na raskršću iznenadnih odluka, u sazvežđima ispod kože, u zapisima iz vetra, u lavirintu kruga... neizvesnost nas, gotovo uvek, dočekuje na ispraćaju i po jedan nam san u krvi ledi i ostavlja... I kažem: sibilskim glasovima sa srodnim dušama vezemo vez u vazduhu i molimo se za snagu i blagoslov Ahasfera... I kažem: naši mozgovi već vekovima skupljaju beskorisne podatke. Iz izgubljenog dana u izgubljeni dan sve više nas zaokuplja ono tajanstvo koje nije u večnom suprostavljanju, već u povezivanju bezobličnosti bivstva... I kažem: pohlepa za sjajnom kožom i zlatnim prahom oduvek je bila snažnija od zabrinutosti. Svi smo iznenada počeli da tonemo u neku zavodljivu bolest, u vrenje gde su se oblici nadimali, izduživali, trulili izvan sveta u kome čovek nešto znači, sveta koji nas je snagom tmine odvajao od nas samih... I kažem: umesto oreola i harizme nad nama lebdi elektronska senka. Naši životi, naši zapisi iz vetra, pohranjeni su u virtuelnu memoriju, u akribijske čipove, u kodove hladnog lavirinta. Kompjuter, to kontrolno oko Velikog Brata, postao je i naš svedok i naš sudija, naša sudbina, prokletstvo i kletva. Svi smo astrološki (re)produkovani i poput laži bez posledice živimo život bez aure... I kažem: kada u čoveku ubijete njegovu pravu prirodu ona se pretvori u svoju suprotnost... Tada privid postaje snažniji od zbilje, a proteza važnija od tela... I kažem: izlišno je tražiti izlaz iz tog lavirinta vlastite zaslepljenosti a ne znati da se nijedna bolest ne leči tako što se napada posledica, a sakriva uzrok. Mudri i ponosni uvek se zatvaraju u sebe nad tim nadmenim imperativom... I kažem: Mefistofelesov put vodi nas do tragova prethodnika. Zebnja nam ide za petama i flertuje sa našim senkama... I kažem: ne možemo pobeći od sebe. Sudbina nas bira. Hrani nas besom i bukom; stapa nas, melje i poistovećuje sa prethodnicima; truje nas taliumom, Erebovom krvlju... I kažem: predugo smo bili okruženi onima koji su činili dobre stvari samo onda kada su bili primorani znajući da dobre stvari nikada ne umiru... I kažem: ako želimo da se odužimo jedni drugima onda je najbolje da ne činimo više ništa jedni za druge... I kažem: postoji svrha i dobrog i lošeg, no, plašeći se ružnih stvari, propuštali smo one dobre. Zvuči dirljivo, uverljivo i uvredljivo. Ta večna enigma: kome pripadamo, durskom ili molskom okruženju – donosila nam je, na kraju, usamljenost kao blagoslov... I kažem: u svojoj samodovoljnosti izgubili smo osećaj i za vreme, i za stvarnost, i za fantaziju... Oduvek nam je bio miliji prazan prkos, ta šaka ničeg, taj čemer zaslepljenosti, nego ikakva snaga i blagostanje. I kažem: na zamagljenom bregu, preplašeni poput promrzlih košuta, drhtimo jedni nasuprot drugih. Krijemo se iza stoletnih stabala, tih drevnih svedoka mnogih pobuna vetrova, korenja i lišća... I kažem: gladni jedni drugih, poput vatre i vetra, ližemo smolu iz kore, iz uterusa, iz uva... Divlji i čisti potpirujemo vulkane – volšebne kaleidoskope, budimo ejdetske slike prodornije od R.E.M.-a; iz najdubljeg purpura oslobađamo se sebe samih i svakog sledećeg trenutka rađamo ponovo i ponovo... I kažem: poput pretpostavke što tako lako prerasta u predsrasudu rastemo jedni u drugima, zakucavamo se u utrobe, u kosti, u kore... U orgazmičkom kosmosu doživljavamo kosmički orgazam u kojem postajemo isti, u kojem postajemo jedno, u kojem postajemo krug... I kažem: o, malenkosti ljudskih potreba i veličino ljudskog truda, kako smo mogli odoleti tom iskušenju većem od senke Atlantide, vrućem od utrobe vulkana. U bratstvu inata, bunta i uzavrele krvi nismo više mogli ni da mu se pridružimo ni da se od njega u potpunosti odvojimo... I kažem: bio je to (samo) raskorak naših senki, jedna moguća istina o nemogućnosti komunikacije, intriga neumornog Mefistofelesa... I kažem: još uvek smo u lavirintu kruga; još uvek smo mnoštvo u jednom, ali ne celina i ne isto, zajedno ali odvojeni svetovi kao krv i kost, domaćin i gost... Dali smo sve od sebe i ostali ranjeni i uznemireni našim opitima, našim opisima, našim snovima... I kažem: gotovo da se više i ne sećamo naših poslednjih izgovorenih reči, niti gubitka njihove lucidnosti. U sazvežđu u kojem sada boravimo slobodni smo i znamo: najlepši su prećutani odgovori, a ipak dati... Beograd, 2005. LAVIRINT KRUGA II Kažem: moja religija je zapanjujuća jasnoća neizgovorenih reči; moj patrijarh je volšebni prestupnik, nomad beskraja; albedo je moja crkva – uzvišena molitva sazvežđa ispod kože; aura je moja ikona – peludni otisak zapisa iz vetra; alhemija je moj krst na kojem se svakodnevno razapinjem u lavirintu kruga i istovremeno pretvaram u zlatni prah... Beograd, 2004. LAVIRINT KRUGA III Ne postoji ni početak ni kraj, ni utvara ni strah, ni beda ni sjaj, ni poslednji dah... Ne postoje čak ni zločin ni greh, ni moj ni tvoj, ni bol ni podsmeh, ni kontrolni broj... Ne postoji ni nevera ni prevara, ni moć ni vlast, ni granice ni zakoni, ni moral ni čast... Postoji samo zatvoren krug: vreme i prostor ko zemlja i plug; lepota Ništavila, ognjena peć, prostranstvo i prisustvo, tišina i reč... Beograd, 1998. LAVIRINT KRUGA IV Jedni kažu: ako preskočiš početak, preskočićeš i kraj... Drugi kažu: ne postoji ni početak ni kraj; odnosno: svaki kraj samo je novi početak... Ajmo onda, bestelesno i bezbrižno, u lavirint kruga, u krug. Beograd, 2002. |
